Bila je to moja druga godina u Narodom pozorištu u Beogradu. Moja druga sezona u nacionalnom belom baletu. Obnavlja se originalna postavka „Dame s kamelijama” u koreografiji Lidije Pilipenko.
Posle baletskog klasa sišao sam do garderobe da se presvučem i spremim za probu iste predstave. Nisam znao da li sam u podeli „Dame s kamelijama” jer sam nov igrač i, naravno, prednost imaju starije kolege ili igrači koji su duže u ansamblu.
Ušao sam u salu za probe i video jednu damu kako mirno sedi – tamnih okruglih naočara za vid, dugih noktiju i prstiju punih nakita. Šarena, dugačka marama oko vrata. Bila je to Lidija Pilipenko, o kojoj sam slušao divne priče. Naša bivša primabalerina, direktorka ansambla Baleta, zaštitni znak Narodnog pozorišta u Beogradu, koreograf...
Proba je počela. Lidija Pilipenko je viknula: „Neka stanu Faustin i njegove prijateljice!” Prijateljice su stale, a Faustin sam bio ja, koji sam stajao po strani i zbunjeno čekao...
Posle neprijatna dva minuta tišine, koleginica mi je prišla i rekla: „Ti si Faustin.„ Uplašeno sam prišao Lidiji i rekao joj: „Ja se izvinjavam, ali zar Dejan Kolarov nije Faustin, ja sam druga podela uloge i nov sam?” Rekla je nervoznim i preslatkim glasom one stare garde koja ć menja za č i obrnuto: „Ajde, dete, ne masiraj me, već mi donesi iz bifea kiflu i času vode, moram da popijem lek.„
Niti sam šta pitao, niti išta rekao, otišao sam... Doneo... Zahvalila mi je i rekla: „Ti si onaj talentovani mladi mršavi Miloš? Ti si Faustin.„ I tako se desila moja prva velika solistička uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Tokom spremanja „Dame s kamelijama” govorila je: „Vrckavi moj, ne masiraj me i radi…” „Žabac, šta je? Nije ti dan? Pa nije se ni meni ustajalo iz kreveta, ali sam ipak tu: skači dete!”
Govorila je isto tako Lidija: „Nisam videla ovakav talenat, prava si mlada kamelija u mom vrtu i, čudno, nemaš trnje kao i pojedine ružice ovde.„
Cvetao sam od ponosa. Spremio ulogu. Dobio ovacije iskrene i glasne. Potvrdio sebi da sam na pravom putu umetnosti...
Posle premijere „Dame s kamelijama” ušla je u garderobu i viknula: „Gde je moj mali cvet!” Zagrlila me je, nasmešila se i dala mi svežanj ljubičica koje je kupila pored pozorišta od bake koja ih je tu prodavala. Prepoznao sam ih jer sam ih kupovao i sam. Volim pomoći bakama koje prodaju svoje baštensko cveće da bi dočekale bolje sutra...
Lidija moja... Sa ponosom mogu reći da je bila nešto najlepše što mi se dogodilo u Narodnom pozorištu u Beogradu. Možda sam joj kidao živce jer sam bio mlad i zelen i lud, ali sam osvetlao obraz i opravdao poverenje. Volela me je jako, uvek grlila i zvala: „Moj Faustin…” Sada mirno gore neka bere rajske kamelije, a ja ću da „vrckam” uspešno kroz život i da plešem Faustina kroz noći.
