Kafići zatvoreni, kafa i čaj na štandu ispred

I poslednje svetlo u prestoničkim lokalima se ugasilo. Reka ljudi slila se niz Knez Mihailovu ulicu. Svetlucaju zlatne i plave zvezde, blešte bele kočije oko kojih se vrzmaju mališani i zastaju da se fotografišu sa Deda Mrazom. Još koji minut čarolija će trajati, pomislio bi neki posmatrač, restorani i kafići su zatvoreni, decembar, hladno je, sugrađani su laganim korakom pošli svojim domovima. Kad ono, međutim! Ispred jednog od lokala skoro ni od kuda stvori se štand. Tek što je poslednji gost napustio restoran, vrata se širom otvoriše, a konobari izneli sve što je potrebno – aparat za kafu, tablu na kojoj su ispisane cene...

Prolaznici zastaju i premišljaju se šta da popiju u hodu – kafu, čaj, kuvano vino, sok ili pojedu neki slatkiš. Duž glavne pešačke zone, ali u okolnim ulicama, mogli su se videti slični prizori ispred lokala – improvizovani šalteri, stolovi na kojima su poređane kesice sa šećerom, kašičice, salvete i sve što je potrebno da gosti budu zadovoljni uslugom. Iza stakla tinja prigušeno svetlo, naziru se samo uposleni konobari. Narudžbine pljušte, sugrađani pristižu, zastaju kraj stolova i razgledaju cenovnike. Tu i tamo na biciklu proleti i poneki dostavljač hrane.

Prodavci pečenog kestenja, kokica, kukuruza, raznih svetlucavih drangulija u duhu novogodišnjih praznika, nekoliko uličnih svirača i jedan mađioničar. Svi su tu. Knez Mihailova kao da je postala utočište za sve one koji su ostali željni druženja u prestoničkim kafićima i restoranima. Smeh, čavrljanje, šaputanje, sve vrvi od veselog žamora...

I da već mesecima ne traje borba protiv smrtonosnog virusa, ovaj prizor bio bi vredan divljenja. Međutim, u trenutnim okolnostima, kada svakog dana nekoliko desetina ljudi izgubi bitku sa koronom, ledi krv u žilama. Ludost, hrabrost, prkos? Sve dok virus hara, preteći da ugrozi nas, naše najmilije, ne bi bilo naodmet zapitati se da li je toliko teško sitna zadovoljstva ostaviti za neka bolja vremena.