Neke pouke za modernu Srbiju, ali i za modernu Evropu

  Vladan Petrov*

„Avnojevska” Jugoslavija, za manje od pola veka, tri puta je menjala svoj naziv (Demokratska Federativna Jugoslavija od 1943, Federativna Narodna Republika Jugoslavija od 1946. i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija od 1963) i imala tri kompletna ustava (1946, 1963. i 1974). Ustavni amandmani iz 1971. potkopali su temelje federalnog ustavnog uređenja SFRJ i bili „uvertira” u poslednji ustav te velike države. Ustavom SFRJ iz 1974. Jugoslavija je ostala federacija više po nazivu, a po svojim suštinskim obeležjima ona je postala konfederacija (savez država).

Federalizam prema ovom ustavu počivao je na načelu dogovaranja šest republika i dve autonomne pokrajine. Ustav je definisao pokrajine kao „konstitutivne elemente federacije u sastavu SR Srbije”. Ustav iz 1974. ne samo da je uspostavio državnost federalnih jedinica, već i autonomnih pokrajina. One su sve imale svoju ustavotvornu, zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Dakle, pet republika su postale kvazidržave, a jedna (Srbija) je dobila dve kvazidržave na delovima svoje teritorije – AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju. Takvo državno uređenje – ako se više i moglo govoriti o zajedničkoj državi – bilo je zamišljeno tako da Jugoslavija „umre”, a ne da „preživi”, imajući u vidu sve snažnije dezintegracione procese, koji su, istini za volju, život ove države pratili od njenih „Versajskih” početaka.

Ustav SFRJ iz 1974, iako se pogrdno naziva „grobarom” druge Jugoslavije, nije bio glavni uzrok njenog raspada. Ovaj ustav je samo olakšao i ubrzao procese dezintegracije. Svojim ključnim rešenjima u oblasti državnog, društvenog i ekonomskog uređenja, Ustav je iscrtao „državne granice” po republičkim, pa donekle i po pokrajinskim administrativnim linijama.

Neretko se postavljaju pitanja šta bi bilo da spoljne prilike nisu išle u prilog dezintegracionim procesima, da 1989. godine nije pao Berlinski zid i da nije došlo do sloma real-socijalizma, da je glavni „kohezivni faktor” socijalističke Jugoslavije njen doživotni predsednik Josip Broz Tito bio nešto mlađi i da je mogao poživeti još koju deceniju, da se „bosanski lonac” – po uzoru na američki „melting pot” – duže „grejao” na olimpijskoj sarajevskoj vatri i na jugoslovenskoj pop kulturi osamdesetih, da je Jugoslavija ušla u Evropsku zajednicu itd. To su naučno, i na bilo koji drugi način posmatrano, neozbiljna pitanja, a odgovori na njih ne služe da izvlačimo pouke za budućnost.

Sigurno je, međutim, da Ustav SFRJ iz 1974. nije običan istorijski ustav, koji je u jednom trenutku (1992) nestao u vrtlogu građanskog rata. To je ustav sa kojim je počeo proces „parcelizacije” nekadašnje velike multietničke i multikulturalne države, koja je zahvatala područja i srednje i istočne Evrope. Taj proces nije okončan disolucijom Jugoslavije. On traje, jer pitanje konačnog statusa Kosova nije rešeno. Srbija, odnosno njen apsolutno većinski deo, i dalje se bori svim mirnim, pravno raspoloživim sredstvima da makar ublaži negativne posledice procesa koji je zvanično otpočeo Ustavom iz 1974.

Dobar ustav štiti i integriše državu i društvo. Ovaj iz 1974. je učinio suprotno. Ako želimo da budemo deo Evrope, moramo se boriti i protiv kolektivnog mentaliteta koji je Ustav iz 1974, dobrim delom, učvrstio u našem društvu, a posledice toga prisutne su i danas. S druge strane, i Evropa ili, konkretnije, Evropska unija, mora biti svesna koliko se procesi dezintegracije lako zapate, šire i prenose svuda gde ne postoji prava demokratija, gde nema duha političkog i kulturnog zajedništva (u federacijama se to naziva „federalnim duhom”) i gde se pod parolom navodne borbe za vladavinu prava sistematski i organizovano krše međunarodnim pravom zajemčena ljudska i manjinska prava.

Integracija je uvek evolucija koja zahteva vreme i strpljenje i počiva na delotvornom principu „jedinstva u različitostima”. Dezintegracija je uvek na svom kraju disolucija. Začinje se u pravnom i političkom nasilju ili njegovom tolerisanju negde drugde, „u tuđoj kući”, ali se može završiti ogoljenim i nekontrolisanim nasiljem „pred” ili i „u sopstvenom dvorištu”. To, nažalost, nije pretpostavka ili slutnja, to je realnost moderne Evrope.

Ta realnost možda nema baš nikakve veze sa pričom o Ustavu SFRJ iz 1974. i sa raspadom Jugoslavije, a možda će se za 50 godina, ako ne pre, pokazati da je veza ipak postojala i da bi sve bilo drugačije da je Evropa ujedinjena na pravim evropskim vrednostima – onim prosvetiteljskim iz 18. i 19. veka, koje su u drugoj polovini 20. veka zamenjene maglovitom idejom zajedničkog evropskog nasleđa. A možda, kad je već odavno kasno za Jugoslaviju, nije kasno za jednu takvu Evropu i za Srbiju u njoj.

*Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, sudija Ustavnog suda i član Venecijanske komisije