utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:59

Kaldrma i asfalt

Autor: Zlatko Pakovićpetak, 05.06.2009. u 22:00

Današnja Srbija ima veliku sreću sa svojim istoričarkama, među kojima se naročito ističu Latinka Perović (1933), Olga Popović-Obradović (1954–2007) i Dubravka Stojanović (1963), koje, iako pripadnice različitih generacija, predstavljaju prekretničku nacionalnu školu istorijskog mišljenja. Njihovi istorijski radovi uvek imaju konotaciju angažovanog intelektualnog dela, jer se – kako to na jednom mestu, koristeći se naučnim kredom slavnog Lisjena Fevra, lepo objašnjava Dubravka Stojanović – one se ne bave istorijom da bi samo spoznale prošlost, nego da bi sebi i svojim savremenicima objasnile i sopstvenu sadašnjost.

Čitajući o ključnim problemima moderne srpske istorije, o parlamentarizmu, liberalizmu, evropeizaciji i civilnom društvu, o čemu pišu pomenute istoričarke, mi čitamo zapravo pregnantne uvode u istoriju naših dana. Pri tome, ne tako retko, imamo utisak da je u naše vreme hrupila bulumenta likova iz prošlosti i da nam se obraća kao svojim savremenicima, obmanjujući nas pogubnim idejama i racionalizovanim strastima. Kad Dobrica Ćosić tvrdi da je srpsko nacionalno pitanje – demokratsko pitanje, onda je to jasan odjek dalekih reči Nikole Pašića, a kad radikali i naprednjaci tvrde da su današnje granice Srbije neprirodne, onda je to eho i onih hitaca u Skupštini, pod kojima je pao Stjepan Radić.

Problem partijske države, koji nas još uvek tišti, problem nedostatka konsenzusa oko krucijalnog pitanja o usmerenju države (za i protiv Evropske unije), problem kapitala vezanog za političku elitu, sve to u našem društvu ima dugu i žilavu istoriju. Problem zapretene evropeizacije nije savremen, on pred nas stupa upravo iz nacionalne istorije i, kao takav, simptom je nezrelosti političke kulture. Ovde je posredi nekakvo tavorenje u istoriji i sprečavanje povesti. Ta onemogućavana evropeizacija, ta tako aktuelna politička tema, ključna je u istorijskim radovima Dubravke Stojanović.

Posle izvrsne studije o „zlatnom dobu srpske demokratije”, objavljene pre šest godina, „Srbija i demokratija 1903–1914”, Dubravka Stojanović je nedavno objavila knjigu „Kaldrma i asfalt – urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914” (Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2008).

Proučavajući za ovu priliku i nestandardni istoriografski materijal, izveštaje biblioteka o čitanosti knjiga, izveštaje pozorišta o repertoaru i gledanosti predstava, sportske žurnale i razne časopise zabavnog sadržaja, bioskopske repertoare…, Dubravka Stojanović ne samo da je uspela da iznedri duh tog nekada živućeg Beograda nego je pokazala odnos elite i građanstva, i duboki ideološki jaz među njima.

Kad, na primer, govori o imenima kafana, uočavamo da dominiraju ona evropska i egzotična, takođe, uviđamo da stanovnici Beograda od pre jednog veka hrle u pozorište kako bi gledali vodvilje i zapadnoevropske drame, a da su ravnodušni prema domaćim i ruskim komadima, i da slabo čitaju rusku književnost, osim kada je posredi neko Tolstojevo delo, a sve to u vreme kad se sa skupštinske govornice grmi o slovenstvu i pobratimstvu s Rusijom.

Stojanovićeva iznosi mnoge živopisne podatke, između ostalih i taj kako je rasprava oko uvođenja kanalizacionog sistema trajala celih trideset pet godina, i da je struja, preko reda, uvedena dvadeset godina pre kanalizacije; da je u jednom trenutku iz Požarevačke ulice izvađena kaldrma da bi njom bila popločana Nemanjina, te da je Beograd urbanistički plan dobio tek 1923. godine, kad je već bilo kasno da se ispravi utvrđeni urbanistički haos.

Problem urbanističkog haosa i divlje gradnje, i dalje je savremen kao što je savremeno i to da se naše ulice raskopavaju dva puta da bi se uradile dve stvari, i kao što je savremeno da i dalje svaka nova vlast „poništava rezultate one prethodne”.

Problem sputane evropeizacije, Dubravka Stojanović vidi u rigidnom stavu elite, nedostatku političke kulture, sprečavanju slobodnog kapitala i u svemoći vlasti.

Svemoć vlasti koja je u Srbiji decenijama i decenijama unazad bila smenjiva isključivo nasilnim, vanparlamentarnim putem, stvorila je i odnos prema vlasti i odnos na vlasti koji nije u službi građana. Politička vlast je u sprezi sa ekonomskom, a da bi uvećavali svoj kapital, nekadašnji preduzetnici, a sadašnji tajkuni, moraju da sarađuju s vlašću iza očiju naroda, kao što vlast, da bi se održala, šuruje danas s tajkunima.

Sve to je izneto na videlo u, poput nekog romana ili putopisa,interesantnoj, poučnoj, negovanim stilom napisanoj i kritički intoniranojistorijskoj knjizi „Kaldrma i asfalt” čiji je pogled u prošlost – pogledbrižnog i prosvećenog savremenika.


Komentari1
cce06
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Милорад Станојловић
Ако већ досад нисмо имали среће са историчарима, добро је бар да се хвалимо историчаркама. Књижевнице су код нас постале списатељице, па је за очекивати и да и историчарке напредују. Макар по калдрми. Но, то није тема. Свиђа ми се термин: «Проблем спутане европеизације...» иако не знам да ли је то термин историчарке или аутора текста. Нисам читао књигу. Још више ми се допада став: «Проблем запретене европеизације није савремен, он пред нас ступа управо из националне историје и, као такав, симптом је незрелости политичке културе.» Што се тиче културе, она је поражена заједно са поразом грађанске културе 1945. године, што није спорно. Пораз је зрео, што је за културу бесмислено тврдити. Али, главно је шта то «...ступа управо из националне историје...». Бојим се да не ступа ништа добро. Управо из те историје ступају запретаност и спутаност и то читавих 65 година. Како савремени становник Србије, иначе јединствена врста у свету, да полети у Европу после запретаности од скоро седам деценија? Зар није још увек мање зло та запретаност, него претње буржоаске културе и мисли? Будимо реални, 65 је велика бројка. Не знам како су они који су кренули у слободни свет пре коју годину замислили да тамо први стигну, кад они који су тамо кренули 1941. године, још нису стигли? С поштовањем, Милорад.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja