Поново се показало да стварност уме да надмаши литeрарну и теоријску имагинацију. Оно што је пре само две недеље деловало као мало стилско претеривање (,,Сами смо криви", ,,Политика", 28. август), данас је постало наша медијско-политичка свакодневица. Антиципирајући у претходном тексту покушаје да се, по могућству, сами Срби учине што више одговорним и некако окриве за све лоше што им се дешава, а нарочито за оно што ће им се поводом Косова дешавати у наредном периоду, нисам слутио да ће појединци бити толико ревносни и инвентивни у извршењу најновијег задатка "Великог брата".
Свега смо се наслушали последњих дана. Али заједнички именитељ тих каткад злурадих, а каткад квазизабринутих коментара јесте отприлике следећи: Неодговорна кампања против НАТО-a и Сједињених Држава покварила је наше преговарачке позиције, изиритирала (све)моћну глобалну силу и зато је она одлучила да ће Косово бити независно. Дакле, као што је и речено: "Сами смо криви". Уместо да добровољно пристанемо на незакониту ампутацију дела територије, бунили смо се, били дрски и "Ђура" нам тај безобразлук, и поред најбоље воље, ипак не може опростити. Косово ће бити независно, а шта ће бити са Санџаком, Војводином и евроинтеграцијама тек ћемо да видимо.
Чак се, поред осталог, у једном тренутку могло чути како ћемо ми, дакле, Србија бити директно одговорни и ако због нас, тј. на случају Косова, дође до раслојавања и поделе у ЕУ. Замислите аналогну ситуацију у којој вас неки силеџија нападне насред улице. Ви се мало браните, мало зовете у помоћ и уто наилази група играча популарног тима која испрва радознало посматра неравноправан окршај, а онда се споречка око тога да ли остати по страни, да ли се придружити насилнику, или, можда, колико-толико помоћи жртви. Претпоставимо да се из те несугласице међу њима можда изроди и опасна свађа. Но, да ли би ико нормалан могао оптужити вас да сте "кривац" за кризу и евентуални распад омиљеног тима?
Чињеница је да Србија на располагању нема превише добрих опција по питању косовске кризе – а и шире. Међутим, необично је како се и то мало релативно повољних сценарија у делу српске "еврореформске" јавности дочекује на нож и сместа проглашава за најгору могућу опцију. Тамо крајем 2005, када су преговори о Косову тек почињали, као и током читаве 2006. године, могућност руског вета у случају по Србију неповољног решења служила је углавном као предложак за вежбу колумнистичке духовитости и злурадог цинизма. Када се на крају испоставило да је руски вето потпуно известан, плоча је хитро промењена, а коментатори закључили да је руски вето "заправо најгора могућа ствар која нам се може догодити".
Мање-више исти аутори прогнозирали су да ће прича о статусу Косова и Метохије бити окончана резолуцијом Савета безбедности, усвајањем предлога Мартија Ахтисарија и озваничењем косовске независности до краја 2006. Потом је ствар померена до марта, па онда априла, маја, јуна... 2007. да би онда, уз ново орочавање (10. децембар), сервирана теза да је "Србија уморна од Косова", те да би даље одуговлачење решења било само "продужетак агоније" и "најгора могућа ствар за Србију". Коначно, након што смо месецима слушали како је евентуална "подела Косова најгоре решење", јер две трећине косовских Срба који живе јужно од Ибра оставља изван те демаркационе линије, ових дана се из исте медијско-политичке кухиње сервира како је "српска страна тврдоглаво одбила да подели Косово и зато ће на крају изгубити све".
Наравно да нам поделу Косова нико није ни нудио и да је прича о тој озбиљној, али још на почетку преговора, усвојеним принципима Контакт групе, олако искљученој опцији последњих месеци фигурирала само као једна од – ваља признати – успешнијих стратегија за збуњивање српског јавног мњења. Наравно да је најбоље ако би се решење могло наћи у Савету безбедности и наравно да је боље уколико би се до обострано повољног решења дошло раније него касније. Међутим, у недостатку колико-толико прихватљивог и компромисног решења, и у одсуству било какве воље "међународне заједнице" (читај САД) да одређеним притиском приволи Приштину на било какав компромис, па чак и стварне преговоре, још један продужетак био би заправо огроман успех, а не "наставак агоније" као што нам се сугерише ових дана. А да би тог, макар релативног успеха било, из Београда у свет мора бити отпослана јасна, разговетна и, по могућству, што јединственија порука: "Евентуално једнострано проглашење/признање косовске независности свакако не може проћи без одговора српске државе и при том тај одговор свакако не може бити само маркетиншко-реторички".
Србија се не инати и не прети било коме (а вероватно нема ни чиме). Али да се не лажемо – ниједна опција није искључена, при чему оно радикалско "проглашење окупације", над којим се својевремено згражавао део домаће евро-атлантске јавности, данас уопште не делује као најоштрија и најрадикалнија мера.
