ПОМПЕЈА НА БАЛКАНУ

Танка љуска нормалности испод које буквално ври вулкан социјалних и политичких тензија, интереса, мржње и интрига, које у тренутку могу изменити и прекомпоновати читав регионални политички пејзаж – то вам је слика данашње Србије. Нешто као Помпеја уочи ерупције. Тек ту и тамо, потмула грмљавина из дубине Везува и неки прамен дима у виду "Пешчаника", "Гарде Цара Лазара" и маскираних припадника Албанске националне армије наговештава могућност блиске несреће.

С тим што, за разлику од малерозне римске насеобине, у политици готово увек постоји неки излаз – или макар мање зло. При чему, такође, треба имати на уму да је више стицајем околности него захваљујући некој промишљеној стратегији већ неколико пута – на пример, октобра 2000. или у пролеће 2003. –  избегнут најцрњи сценарио. Неки жетони су, дакле, већ потрошени. А врч, као што је познато, иде на воду док се не разбије.

Разне ствари ту могу послужити као окидач. Рецимо, једнострано проглашење независности Косова и признање те назависности од стране САД и водећих западних земаља. А можда и председнички избори расписани у одсуству политичког консензуса релевантних странака и у атмосфери повећане нервозе и фрустрације због претпостављеног неповољног косовског расплета.

И у вези са тим, хајде одмах да рашчистимо са једном – само наизглед – уверљивом примедбом. Како то, чуде се неки, да би избори у сенци решавања косовског питања могли дестабилизовати Србију, а нису сметали косовским Албанцима и нису угрозили њихове позиције и аспирације?

Разлика је, међутим, у томе што, за разлику од Србије, косовски Албанци са нестрпљењем ишчекују позитивно решење, које им је обећано ,,са највишег места". А Срби, насупрот томе, чекају негативан и понижавајући епилог. Разлика је и у томе што је албански друштвени и политички консензус по питању статуса Косова практично апсолутан, док се српски с муком успостављао и одржавао током самог преговарачког процеса, и тек сада је, отприлике, онакав какав је морао бити на самом почетку. Разлика је и у томе што би, на пример, у Приштини било незамисливо да опције које би се  залагале за макар нешто еластичнији став према српском предлогу о суштинској аутономији уопште имају право грађанства, а камоли да би могле бити отворено фаворизоване у низу ,,независних", па чак и државних медија. Разлика је у томе што српска косовска политика, помало слично ситуацији са уставом од пре годину дана, буквално виси о концу Коштуничине упорности и Тадићеве и Николићеве, више или мање добровољне, кооперативности.

Сви ту помало блефирају и сви се ту свакога помало плаше. А избори у које би се ушло без јасног политичког консензуса и обновљеног "косовског завета" главних политичких актера могли би не само разбити ово крхко косовско јединство, него имати и дугорочно деструктивне последице по читаво српско друштво. А богме и околину. У том светлу, питање датума одржавања српских председничких избора – ма шта о томе мислили разни стари или новопечени "легалисти" – постаје све само не чисто техничко или правно питање, и директно се преплиће са решавањем косовског чвора.

Уосталом, погледајмо шта о томе каже Тим Џуда, у западним медијским круговима најчешће представљен као ,,стручњак за Балкан". (Узгред речено, тај атрибут ,,стручњака" зарадио је као аутор једне изразито пристрасне књиге злокобно кратког назива – Срби.) Џуда, наиме, директно повезује датум избора и проглашење косовске независности. ,,Оно што дипломате покушавају да постигну одлагањем независности Косова јесте то да Борис Тадић буде поново изабран за председника Србије....Западне дипломате страхују да ће у случају да Николић победи наступити озбиљан ризик да се ′Србија изгуби". Насупрот томе, резонује Џуда, ако Тадић успе да обезбеди други мандат, ,,онда постоје знатно већи изгледи да ће се Србија, после периода љутње због губитка Косова, вратити на пут евро-атланских интеграција" (Викенд Данас, 1.децембар 2007.)

На истој таласној дужини је и бивши министар спољних послова Горан Свилановић, по чијем мишљењу (Утисак недеље, ТВ Б92, 2. децембар) даљи развој догадјаја око Косова у потпуности зависи од тога да ли ће бити договора о одржавању председничких избора у јануару. Уколико до тог договора не дође, Албанци ће сигурно одмах прогласити независност, а уколико – што је вероватније - тог договора буде, проглашење независности ће бити одложено на неколико месеци, закључује Свилановић.

Дакле, све је јасно као сунце – једино није јасно да ли аутори оваквих порука и сценарија заиста верују да тиме помажу Борису Тадићу и ,,евроатланској" ствари у Србији? И да ли Борис Тадић верује да да му такве калкулације (попут оне трагикомичне најаве избора за 9. децембар) помажу у предстојећој изборној трци? И зашто се, ако то није случај – а надамо се да није – председник или неко из његове околине једном јавно и гласно не огради од такве данајске ,,подршке"?