ПРЕОКРЕТ ИЛИ ЛАБУДОВА ПЕСМА

Колики ће бити ефекти најновије дипломатске офанзиве српске владе показаће се у наредним данима и месецима. Али агилност са којом је премијер Коштуница за неколико седмица оптрчао практично све кључне светске престонице и одлучност коју је на тој турнеји демонстрирао изненађујући су и у приличном нескладу са имиџом који – не сасвим оправдано, али очито не и сасвим без основа – већ годинама прати премијера и његову странку. Неко циничан би могао приметити да би можда ствари у Србији и око ње стајале много боље да се тако енергичан наступ догодио раније – и по разним другим питањима. А неко неупућен у димензије нашег државног и националног пораза и са њим природно повезаног "угледа" наше дипломатије могао би се запитати какав је то вајни успех што су наши преговарачи и њихови аргументи на свим тим важним адресама "пажљиво саслушани". И зашто нешто што је елементарна дипломатска и грађанска пристојност овде малтене постаје повод за славље.

Нажалост, ствари заиста стоје отприлике управо тако. Док су пре двехиљадите поруке из Београда ослушкиване макар због тога да би им се што ефикасније парирало, већ годинама уназад то шта званични Београд говори и мисли не занима готово никог. Иако није постала "досадна", тј. мирна и добро уређена земља на начин на који је то Војислав Коштуница као председнички кандидат својевремено обећавао, Србија је ипак склизнула на маргине светске медијске и политичке пажње, одакле је привремено извлачена само поводом смрти Ђинђића и Милошевића, погрома неалбанског живља на Косову 17. марта 2004. као и приликом недавног црногорског референдума.

Тешко је сад унапред рећи да ли ће се ова турнеја (Москва, Лондон, Рим, Њујорк, Вашингтон, Брисел...) показати као Коштуничин "луди летњи плес" који у последњи час, тако рећи у зауставном времену, преокреће неповољан ток косовских преговора, или, пак, као "последња игра лептира", односно лабудова песма српског премијера, српске дипломатије и српске државе на тему косовског циклуса. (Реално говорећи, и даље су неупоредиво већи изгледи да ће пре бити ово последње, него оно прво.) Али независно од исхода, нешто је готово несумњиво – и то је основна тема и по(р)ука ове приче. У политици као и у животу, када јасно знате шта хоћете или нећете, и када то одлучно саопштите и наведете аргументе који недвосмислено иду у прилог вашем ставу – онда то не може бити сасвим игнорисано. Односно, може – али то је онда напросто голо насиље које се, у принципу, избегава у опхођењу међу цивилизованим људима и демократским народима.

Разуме се, не значи ни да ћете увек добити оно што сте желели и онолико колико можда заслужујете. То како ћемо на крају проћи зависи од односа снага и мноштва околности на које најчешће не можемо у потпуности да утичемо. Али да бисмо уопште имали чему да се надамо морамо најпре знати шта хоћемо – и имати барем оквиран и реалистичан ("акциони") план како се до тог жељеног циља долази. И без обзира на готово баналан карактер ових исказа они представљају мисаону именицу и недостижни стратешки идеал када је у питању политика Милошевићеве и постмилошевићевске Србије.

Можемо се само питати шта би било да се овај и овако одлучан дипломатско-политички наступ догодио раније, односно благовремено. На пример одмах после 5. октобра. Или на почетку Бушовог председничког мандата. Пре него што су међународни представници Косово од међународног протектората претворили у практично самосталну државу. Док војска није овако руинирана. И док позитивни спољнополитички ефекти рушења Милошевића, па чак и његовог контроверзног изручења, нису проћердани на заузимање што бољих позиција у унутрашњеполитичком обрачуну око новца и власти.

Наравно да не треба имати, нити подгревати старе брозовско-милошевићевске илузије о некој нашој централној улози у светском политичком рашомону. Али исто тако не треба подлегати ни оном супротном утиску – који нам се последњих година намерно или ненамерно намеће као обавезујућа психолошко-политичка догма – да смо најгори, јадни и бедни, и да никога није брига за то шта чинимо и говоримо. Не, ОНИ уопште нису тако равнодушни према томе шта Србија мисли и ономе што се у Србији догађа. И нипошто им, на пример, није свеједно то да ли ће данас-сутра радикали доћи на власт. А поготово им није свеједно уколико би тај долазак повлачио за собом неку далекосежнију спољнополитичку преоријентацију српске политике. Неизвесно је, међутим, да ли се из тог интересовања, односно из те бриге за Србију као потенцијално заразног "болесника на Балкану" може извући и нешто конструктивно када је реч о српским националним и државним интересима. Или ће се све завршити само на још једној накнадној историјској лекцији о неопходности политичког реализма, с једне стране, али и о томе да мораш бар мало и сам себе ценити, да би могао рачунати на поштовање других.