Среда, 10.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.04	117.74	117.39
	101.37	101.98	101.67
	127.16	127.93	127.54

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Аутор: Горан Марковић

Колумнисти

15.10.2016 у 09:15

Имитација живота

Најкраћа дефиниција мелодраме гласи: осујећена љубавна веза. Ово љубавна не односи се само на мушко-женске односе, већ и на друге емотивне релације – мајке и ћерке, браће и сестара, деце, пријатеља и слично. Оно што је, међутим, код мелодраме занимљиво јесте да она, поред тога што натерује сузе на очи, најбоље од свих жанрова анализира друштво. У поремећеним, ускраћеним односима људи који се воле најбоље се осликавају проблеми које поједина друштвена устројства доносе са собом. Један од највећих мајстора мелодраме Даглас Сирк у својим филмовима можда је понајбоље осликао Америку педесетих година, земљу у снажном економском узлету, али социјално и расно сасвим подељену, с великим ломовима унутар породице. И, збиља, када данас погледате „Имитацију живота”, сасвим вам је јасно како је та

Колумнисти

17.09.2016 у 09:15

Узалудност напора

Мој отац је био познати глумац али, то се мање зна, и веома цењени професор глуме. У ствари, о томе сам слушао само из сведочења његових студената јер сам на очевом часу био само једном. Сећам се огромне енергије коју је тада улагао радећи на неком ситном детаљу у једној сцени, као и тога да је касније, када сам га возио кући, био потпуно исцрпљен. Како за собом није оставио било какве белешке, о његовом методу мало се зна. Остали су само фрагменти предавања у белешкама студената. Најобимније забелешке ми је после очеве смрти донео Срђан Тимаров. Прелиставајући их наишао сам на један занимљив одељак који се тицао узалудности напора. Отац је, наиме, тврдио како се највећа драмска напетост црпе баш из тог стања у коме се лик налази. Он покушава да предузме нешто што је осуђено на пропаст

Колумнисти

20.08.2016 у 08:15

Шибицари

Једном приликом био сам у жирију међународног филмског фестивала у Валенсији. Имао сам доста слободног времена па сам сваког дана одлазио на градски трг, седао у некакву кафану и одатле посматрао како људи ту живе. Нисам имао било какву нарочиту идеју, само сам убијао време. А редитељи, кад немају паметнија посла, обично то и раде: посматрају како се људи на одређеним местима, у извесним околностима понашају. Првог дана сам спазио групу шибицара која је „оперисала” на тргу, недалеко од мене. Била је изванредна дружина која је одмах задобила моје симпатије. Пре свега, због сличности мог и њиховог заната. И ја и они покушавамо да створимо привид нечега што личи на живот. Ја за то користим уметнички поступак, а они превару. Мој циљ је стварање илузије код гледалаца а њихов обмана

Колумнисти

23.07.2016 у 09:00

Поливени поливач

„Истине и лажи” је слободни превод наслова, боље рећи препричана тема филма „F for fake” (1973) највећег филмског уметника свих времена Орсона Велса. Сам жанр, филмски есеј, веома је редак и занимљиво је зашто се Велс одлучио на нешто тако. Изгледа да је однос истине и лажи унутар уметничког поступка заузимао централно место у његовом стваралаштву, па је Велс на чаробан начин, рекао бих поступком мађионичара, расветлио ову дихотомију. Када, наиме, уметник почне да ствара, на снагу ступа нови поредак ствари који бисмо могли назвати – уметничка истина. То је аутору омогућено захваљујући некој врсти дозволе, познатој као licentia poetica, која му омогућава да мења оно што представља фактичку истину, право стање ствари у реалном животу. Стваралац свесно прекраја, избацује и додаје ствари

Коментари

25.06.2016 у 08:15

Једна секунда

У згради Уједињених нација у Њујорку налази се фотографија која у природној величини представља Стјепана Стеву Филиповића, југословенског партизана и народног хероја, неколико тренутака пред смрт. Са уздигнутим рукама и омчом око врата он кличе слободи. Око њега је окупљена група фашиста, Немаца и вероватно љотићеваца, који га гледају некако збуњено, рекло би се поражено. Ту фотографију познајем откако знам за себе и одувек ме је фасцинирала. Само што је нисам видео деценијама, све док пре неки дан нисам на интернету на њу случајно набасао. (Богу хвала што тако генијални изум постоји.) Та фотографија је за мене важна из неколико разлога. Пре свега, зато што представља сведочанство о супериорности духа над материјом. Човек, који зна да ће за неколико тренутака умрети, има снаге да

Колумнисти

19.05.2016 у 08:15

Кемп

На недавним локалним изборима у Младеновцу запажен успех је постигла листа Сарму пробо ниси; мислим да су на крају избили на друго место, одмах иза победника чији се пласман није доводио у питање. Лидери покрета СПН Лука Максимовић, алијас Љубиша Прелетачевић – Бели, велики вођа који, обучен у бело, јаше на белом коњу и обећава све и свашта, и Стефан Гајић као његов похотни полтрон Небојша Прилепак, спреман на сваку врсту скаредности, преко ноћи су постали медијске звезде. Томе је, наравно, допринео њихов оригинални, провокативни и, што је најважније, нехајни однос према самим изборима. Укратко, момци су се лепо забављали и успут извргли руглу праве политичаре које, испоставило се, већина нормалних људи више не може да поднесе. Појава покрета Сарму пробо ниси, пуна ироније и

Колумнисти

30.04.2016 у 08:15

„Силовање”

Када се ради о уметности, ту се питање истине цепа на два дела: на фактичку, стварну, реалну, на једној, и на фиктивну, уметничку, односно непостојећу на другој страни. Строго посматрано, једно је истина а друго је лаж. Али, ту се одмах мора ставити примедба. Оно што је у животу истина не важи у потпуности за уметност. Једноставно, у оквиру уметничког дела голе чињенице, аутентични подаци или очигледни документи не значе ништа. Добро, не баш ништа али, свакако, не много. Овде је на снази такозвана уметничка истина за коју творац уметничког предмета (артефакта) има уметничку дозволу (licentia poetica). Шта то значи? Да свако, на пример, у оквиру неког литерарног, драмског или филмског дела може тврдити било шта и да то буде прихваћено као истина? Да! Уколико поетска структура дела

Колумнисти

02.04.2016 у 08:15

Дилетантска дружина

Оно што се већ може са приличном сигурношћу тврдити, а види се, што се каже, и голим оком, јесте чињеница да живимо у држави којом руководе дилетанти сваке врсте. Од оних најбезазленијих, као што су новопостављени управници културних установа, па до оних од којих нам зависи живот. Свуда око нас су нестручни, нешколовани, неискусни, незаинтересовани и сви су они на положај дошли партијском припадношћу или, што је још горе, приватним односом са људима из власти. Али појам дилетантизам (итал. dilettare, љубав према уметностима или вештинама, бављење нечим из љубави, а не по позиву, професионално) није одувек имао пежоративни, поспрдни призвук. Узмимо за пример историју позоришне уметности на нашем тлу. Почеци позоришта у Срба везују се за групе дилетаната, људи нестручних и

Колумнисти

05.03.2016 у 08:15

Царство лошег укуса

Сви знамо за латинску изреку: De gustibus non est disputandum (о укусима се не расправља). Шта она, заправо, хоће да каже? Како на овоме свету има толико различитих укуса да је бесмислено препирати се око тога који је прави? Или, како је неотуђиво право сваког човека да има сопствени укус који се не сме доводити у питање? Моје је мишљење да о укусима и те како треба расправљати. Поготову ако нечији постане доминантан, ако нам се натури као општа вредност. Наиме, од једног тренутка, ова врста притиска може почети да угрожава modus vivendi (начин живљења). А то подразумева заједништво оних који су сагласни да о питању укуса нису сагласни. Навешћу један наоко безазлени пример. Седамдесетих и осамдесетих у моди је био такозвани жанровски филм. Група младих синеаста била је окупљена око

Колумнисти

06.02.2016 у 08:15

Илија Димић живи

Ту скоро, умро је Бранко Вучићевић, публициста, критичар, филмски сценариста, дизајнер и преводилац. За њега се слободно може рећи да је био један од највећих умова које је Београд икад имао. Није моје да набрајам шта је све тај човек створио, то би морали да учине хроничари овог града, историчари уметности и сви они које је Бранко бодрио, саветовао и личним примером храбрио. Бранко је био човек моћног духа и величанствене ерудиције, непоколебљивог поштења и несхватљиве скромности. Ово последње је оно о чему бих посебно хтео да говорим. Пре више од двадесет пет година застао сам испред тадашње галерије „Себастијан” у Кнез Михаиловој улици. Узгред, та галерија је у међувремену нестала да би на том месту била подигнута мермерна грдосија претенциозног изгледа, зграда „Прогреса”.

Претходна Следећа

1
2
3
4
5
6
7
8
9

Почетна / Горан Марковић

10.06.2026 у 02:05

Медведев: Русија може да се носи са највећим изазовима показали смо целом свету

10.06.2026 у 01:51

Претежно сунчано, од средине дана развој облачности

10.06.2026 у 01:37

Фински политичар објаснио зашто Зеленски и Европа не желе мир с Русијом

10.06.2026 у 01:20

Американци се плаше дронова – могу да ометају Светско првенство

10.06.2026 у 00:54

Тужилаштво објавило анализу доказа о одбацивању дела кривичне пријаве против Милића

10.06.2026 у 00:39

Мароко: Ухапшено 11 осумњичених за међународну трговину дрогом