Кемп

На недавним локалним изборима у Младеновцу запажен успех је постигла листа Сарму пробо ниси; мислим да су на крају избили на друго место, одмах иза победника чији се пласман није доводио у питање. Лидери покрета СПН Лука Максимовић, алијас Љубиша Прелетачевић – Бели, велики вођа који, обучен у бело, јаше на белом коњу и обећава све и свашта, и Стефан Гајић као његов похотни полтрон Небојша Прилепак, спреман на сваку врсту скаредности, преко ноћи су постали медијске звезде.

Томе је, наравно, допринео њихов оригинални, провокативни и, што је најважније, нехајни однос према самим изборима. Укратко, момци су се лепо забављали и успут извргли руглу праве политичаре које, испоставило се, већина нормалних људи више не може да поднесе. Појава покрета Сарму пробо ниси, пуна ироније и самоироније, дошла је као мелем на рану већ измождених бирача па су зафрканти из Младеновца преко ноћи постали прави хероји. Али, они су, можда, учинили још нешто више. Увели су у политику дотад непознату дисциплину звану – кемп.

Има више мишљења шта заправо представља овај правац у уметности, односно начин на који се уметници понашају. Филип Кор каже: „Кемп је лаж која говори истину.” Ипак, овај феномен нико није анализирао боље од Сузан Зонтаг у делу „Белешке о кемпу” из 1964 године. „Кемп је тежња ка претераном, ка томе да ствари буду оно што нису.” „Кемп је облик сензибилитета који толико не преображава фриволно у озбиљно, него претвара озбиљно у фриволно”… „Кемп је, мада не увек, и доживљај кича некога ко зна да је оно што гледа – кич”… ”Крајња манифестација кемп укуса јесте израз: лепо је јер је грозно”… „Али треба напоменути да се не може све оно што је ружно (било или постало) посматрати као кемп. Кемп се јавља онда кад је претеривање невино и непрорачунато.”

Најпознатији представници кемп понашања су писац Оскар Вајлд, музичари Дејвид Бови, Елтон Џон, Фреди Меркјури, или глумац Џим Кери, а код нас мој омиљени кантаутор Антоније Пушић. Његов кемп псеудоним, Рамбо Амадеус, заправо је суштински став уметника према свету (Nomen est omen). Али, кажем, то су уметници. Покрет Сарму пробо ниси је, међутим, први први искорак таквог понашања у области политике. Ако је нечег таквог било раније у свету, не верујем да је забележено да је кемп прилаз представничкој демократији донео било коме места у парламенту. А ови момци, желели то или не, седеће у клупама младеновачке општине.

Поставља се питање шта ће они тамо радити. Пошто је више него јасно да су своје мандате добили зезајући се, они су, на неки начин, обавезни да са тиме и наставе. То од њих очекује њихово гласачко тело. Они, дакле, морају и даље да у Младеновцу спроводе своје кемп идеје. Од онога што су, иронично, обећавали у предизборној кампањи (лично богаћење, довођење измишљених арапских милијардера, производња скупоцених аутомобила „ламборгини”, и тако даље), па до нових кемп глупости.

То је, у ствари, најбоље што могу да учине. Тиме ће почети да разарају постојећи, неиздрживи поредак ствари у овој земљи. Гледајући њихов предизборни наступ на телевизији Гранд (какав одличан избор!), помислио сам: „Ово би нас могло спасти”. А то је било пре избора, пре него што су добили гомилу младеновачких гласова од људи који мисле као ја, или оних којима је већ свега доста – што се своди на исто.

Једини могући одговор на тоталитарно мишљење, једноумље, концентрацију власти у рукама једног човека и његових епигона јесте управо то што чини покрет Сарму пробо ниси. Уколико он прерасте Младеновац и постане широки, још маштовитији и идејама богатији покрет, за нас има наде. Урбани, цивилизовани, кемп начин мишљења може се супротставити политичком кичу који нас окружује. Треба их тући њиховим оружјем. Зар не?

редитељ