Поливени поливач

„Истине и лажи” је слободни превод наслова, боље рећи препричана тема филма „F for fake” (1973) највећег филмског уметника свих времена Орсона Велса. Сам жанр, филмски есеј, веома је редак и занимљиво је зашто се Велс одлучио на нешто тако. Изгледа да је однос истине и лажи унутар уметничког поступка заузимао централно место у његовом стваралаштву, па је Велс на чаробан начин, рекао бих поступком мађионичара, расветлио ову дихотомију.

Када, наиме, уметник почне да ствара, на снагу ступа нови поредак ствари који бисмо могли назвати – уметничка истина. То је аутору омогућено захваљујући некој врсти дозволе, познатој као licentia poetica, која му омогућава да мења оно што представља фактичку истину, право стање ствари у реалном животу. Стваралац свесно прекраја, избацује и додаје ствари које се у стварности нису одиграле али су могле да се догоде. Уронивши у уметничко стваралаштво, аутор преузима на себе ризик да буде неуверљив, сумњив, лажан. Али, једини начин да се спасе ових замки јесте да буде – поетичан. Ако оно што осећа и приказује буде искрено и јако, ако има праву поетску снагу, онда чињеница што то не одговара ономе што у свакодневици сматрамо несумњивом истином постаје небитна.

Како филм има магично дејство, увлачи гледаоце у свој свет а да тога нису свесни, често се догађа да се људи у замраченој сали сасвим предају фикцији и потпуно забораве оно што је у њиховим животима сурова истина. У једном периоду, нарочито у времену велике економске кризе тридесетих у Америци, филм је добио надимак – „утеха милиона”. И дан данас, многи избегавају мрачне и драматичне теме, више воле романтичне заплете и лаке комедије, и поред тога што је сасвим извесно како се у њиховим животима ништа од оног са платна неће догодити и да нема било каквог изгледа на happy ending.

Добро, то је познато. Али, незгода лежи у томе што те код нас, чим изађеш на светлост дана, чека још много већа лаж од оне у замраченој биоскопској сали. У овој земљи премијер нештедимице даје лажна обећања за која никада не одговара, таблоиди измишљају афере с немогућим заплетима сроченим у канцеларијама Државне безбедности, политичари безочно називају издајницима све оне који другачије мисле, огроман број људи има дипломе које су стекли експресно или су, једноставно, фалсификоване, заташкавају се очигледне криминалне радње, попут гангстерског упада у Савамалу, док се, на другој страни, процеси о убиствима новинара (оних који су се залагали за истину) одуговлаче деценијама са идејом да никада не буду окончани. Врте се ријалити (порно) програми а средства за културу се драстично смањују, главни музеји су деценијама закључани али зато цвета пиратерија. Прелази се преко потпуно дилетантских поступака људи на одговорним местима, отпуштају се способни и на њихова места доводе неквалификовани партијски послушници. Закон важи за једне али не и за друге.

Оно што је, међутим, ову несвакидашњу ситуацију довело до степена апсурда је недавно отворена изложба у галерији „Прогреса”. Партија на власти сакупила је инвентар негативних мишљења о себи и назвала то „Нецензурисане лажи”. Наслов изложбе сугерише како су у нашем друштву слобода и толеранција на тако високом нивоу да чак и онда када неко лаже држава на то не реагује репресивно! На паноима, који иначе служе за излагање уметничких рукотворина, поређани су чланци и карикатуре оних који су имали нешто да пребаце људима који у својим рукама држе апсолутну контролу над нашим јадним животима и све то збирно је названо лаж. Дакле, идеја изложбе је следећа: свако ко има неку примедбу на нашу власт лаже? Сви који нас критикују су лажови? Жртве свеопштег лагања смо ми а не они?!

Када бих хтео некако да опишем ову „изложбу”, тешко бих нашао речи. Цела ствар личи на пуцањ у сопствену ногу или макар на аутогол. Можда би било најбоље упоредити је са филмом Луја Лимијера из 1895. године, под називом „Поливени поливач”. Та необавезна играрија представља прву комедију у историји кинематографије.

Редитељ