Уторак, 23.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Аутор: Дубравка Лакић

03.09.2012 у 22:00
Венеција, Лидо – И опет филм Теренса Малика, претендента на позицију највећег интелектуалца америчког филма, изазива контроверзе и подељене реакције и публике и критичара. Али, тако је то са увек помало претенциозним Маликом чије филмове људи или воле или мрзе, али ретко ко може да им оспори врхунске визуелно-поетско-артистичке вредности и естетску снагу. И нови Маликов филм „Ка чуду”, баш као и у Кану „Златном палмом” награђен „Дрво живота”, за сада важи за једног од претендената на награде. Виђен јуче у главном програму овај филм је испраћен и аплаузима, свих оних који су били „ухваћени” у чипкасту мрежу емоција овог Маликовог „филма стања”, и звиждуцима, оних других који од америчког филма, као по правилу, очекују чврсто постављен наративни ток, детаљну карактеризацију ликова и поштовање правила „причам ти причу”. Свега тога код Малика нема. Напротив, Малик инсистира на визуелним елементима филма, а не на причи или дијалозима, достижући тако исти циљ и на најбољи, али и најлепши начин подсећајући да је филм пре свега визуелна уметност. На томе му ваља честитати.