Успех филмског „падобранца”

Пула- Дамир Чучић је средовечни дебитант. Има 40 година, а „Писмо ћаћи” је његов први дугометражни играни филм. Наравно, он није дошао ниоткуда и није непознат хрватској филмској јавности. Чучић иза себе има каријеру аутора документарних и кратких филмова, али се тек сада одлучио да се ухвати у коштац и са дугим метром и таква одлука се исплатила. Прво па мушко! Филм сценаристе, редитеља и монтажера Чучића, између осталих освојио је и Велику „Златну Арену” за најбољи филм 59. Пула фестивала.

 „Писмо ћаћи” као филм настао изван главне хрватске филмске струје, у независној продукцији и са екстремно малим буџетом, у Пули је у почетку деловао као „падобранац”, имао третман аутсајдера и био једини који није био приказан у Арени већ у знатно мањем „Кину Вали”. Међутим, после пројекције одјекнуо је као бомба, освојивши и срца и пера домаћих и иностраних филмских критичара који су у овом камерном и готово експерименталном арт-филму са свега два глумца препознали, не само дело у којем је једноставним средствима постигнута максимална снага, већ и искрену емоцију која се родила из приче о односу оца и сина чији је је једини начин комуникације – свађа.

 Вредности овог филма препознао је и званични пулски жири који је у образложењу награде истакао да је „Писмо ћаћи” потресно уверљива прича о односу оца и сина у патријархалном свету где мушкарци зазиру од нежности и истакавши да у овој „задивљујућој уметничкој пустоловини, аутори филма, дубоко испод десетогодишњих наслага беса, међусобног оптуживања, окривљавања и кајања, налазе скривену љубав, опрост и смирај за обојицу јунака”.

 Је ли могао да предвиди овакав пулски расплет, било је једно од најчешћих питања упућених Дамиру Чучићу, на шта је он одговарао да „очекивања награда увек постоје и није лош осећај преузети неку”, али да га више од награде занима како ће дистрибуисати филм који није видела пулска Арена после чега би препоруке ишле од уста до уста. Занима ме, каже Чучић, како камерни арт-филм приближити гледаоцима „јер мислим да имамо неке аргументе за то, рецимо, емоције и духовитост, а то је публици блиско”.

 Хрватској публици је блиска и тема „ћаће” (оца), обрађивана је она последњих година и у филмовима „Кењац” Антонија Нуића и у Матанићевом „Ћаћи”, није ли то можда у питању и неки тренд у хрватском филму? На ово питање Чучић једноставно одговара : „То је прастара тема, само је питање како функционише унутар филма. Можда је више тренд нашег филма затварање у породични круг, ту бисмо нашли још више примера, а све је то публици блиско”.

 Зашто је чекао своје четрдесете како би снимио дугометражни филм, а Чучић каже: „Када данас из  своје четрдесете године посматрам неки свој пут и желим бити груб према себи, онда кажем да раније нисам био довољно зрео. Не могу се бунити нити против система, иако бих радо чинио, јер никада нисам предао сценарио за дуги играни филм на званични конкурс”. Главни пулски лауреат још каже да још 2004. године када је са Младеном Вулићем и Миливојем Беадером снимао кратки филм „Столац за љуљање”, није препознао да пред собом има и материјал и екипу за дугометражни филм. Грешку је схватио тек касније, када је прошао процес сазревања.

Како у филму глумци Мате Гулин (за лик оца освојио „Златну Арену”) и Миливој Беадер (син, Беадер је и аутор монодраме по која је инспирисала филм) у својим улогама делују потпуно реалистично, занимало нас је колико је заправо „Писмо ћаћи” ослоњен на импровизације. И ту је Чучић искрен па каже да глумци нису имали пробе, већ би он поставио камере и све снимао. „Имао сам брдо снимљеног материјала који је касније организован у целину, уз велики посао у монтажи”, каже редитељ и додаје да је „Беадер као син-пропали глумац имао задатак да се исповеда и верујте има он шта ту рећи”, док је Мато Гулин стварао лик „издушеног старца који је некада био опак, а данас се тек може пожалити каквом комшији”.

 Таква почетна позиција је уродила плодом, каже Чучић, Беадер и Гулин су онда развили сјајну игру „коју не престају да играју чак ни данас у тренуцима када се приватно друже”. Било је то уочљиво и током пулског фестивала...

----------------------------------------------

Шмитов бескомпромисни „Људождер”

Нови филм Бранка Шмита „Људождер вегетаријанац”, заправо други из трилогије у којој овај аутор сецира ткиво аномалија у савременом хрватском друштву (први је био „Метастазе”), освојио је у Пули чак седам награда укључујући и „Златну Арену” за најбољу режију.

 Са становишта продукције (Станко Бабић), ово је сјајан пример како данас филм треба да изгледа и какве стандарде да постиже. Са становишта режије, ово је досада најмаестралнији Шмитов филм. Немилосрдно радикалан. Сурово експлицитан у свакој круцијалној сцени – од борби паса, преко ушмркивања кокаина до сцене абортуса у гинеколошкој ординацији која у свим својим детаљима траје у реалном времену, због чега је Арену стигла и Хитна помоћ јер су гледаоци падали у несвест. Али, када одлучиш да снимиш филм о корупцији у здравству, о спрези криминала, политике и здравства, баш као што је такву одлуку донео Шмит (према роману Алена Бовића), онда је заиста потребно ићи до краја. Бескомпромисно, као што то ради Шмит. „Песницом” у главу и стомак гледаоца, да се овај тргне, дубоко замисли и снажно осуди једну од појава у друштву због које је често и сам велика жртва...