У три репрезентације за једно лето

За постизање врхунских резултата и пуне афирмације једног дечкића као спортисте, и као човека пре свега, путеви су трновити и пуни стаза које воде у непознато. То су путокази на којима натпис пише тек кад стигнете на циљ, па и тада сте у рукама Вишњега, у рукама судбине која вас често не води оним путем којим сте се упутили...

За мене је моје детињство, моје одрастање било незаборавно у сваком смислу. Ретко сам од својих замисли до реализације стизао брзим и лакшим путем. Обично су то биле препреке које су на овај или онај начин морале бити прелажене по сваку цену. У ствари, цена није постојала. Једноставно, циљ је на видику и морао је бити досегнут! Макар и главом кроз зид ако треба, а за тим је често било потребе...

Било је лета када сам почињао припреме у мају, а завршавао их почетком октобра! Средином јула, августа више нисам знао ни где сам, са ким тренирам... Наиме, играо сам за три репрезентације. Таман када сам завршио европско или светско са неком, упадао сам буквално на завршне припреме друге репрезентације, итд.

Ништа ми није било тешко, осим мојој мајци која је понекад имала и мање од дана да опере и неким чудом осуши и опегла све ствари. Тако да та лета нису паклена била само за мене већ и за моје родитеље...

Сав умор, сви дани одмора које нисам имао, све време које нисам био са драгим особама, рушила је чињеница и наслов негде у новинама: „Једно лето, три злата”.

То је осећање и сатисфакције која ми пружа невиђени мотив и жељу да наставим ово што чиним све време. Да наставим у што јачем ритму, ма какве напоре и недаће имао испред себе. То је иницијална каписла, елан, који добијам за будућност, за нови дан, нове изазове, нове победе, нове трофеје, нове странице историје српског ватерпола.

Репрезентација сваког лета, прилика да све што смо учили у клубу покажемо на вишем нивоу, пред селектором! Није било лако. Но, када си млад, не размишљаш много о свему. Немаш ни потребе а ни времена, јер су тренинзи толико напорни, а тренери упорни и одлучни у томе да сваки наредни буде још жешћи, још тежи.

И онда шта ти друго преостаје него да гурнеш главу у воду и пливаш. И пливаш, и пливаш, и пливаш, и пливаш све док не испливаш на површину. Док те не запази неко, да похвалу, предлог, проћаска с тобом неколико минута и на крају да примедбу која те натера да наредних месеци размишљаш о тој једној реченици.

Затим себи кренеш да постављаш хиљаду и једно питање, провераваш да ли си достигао ниво и квалитет о којем други причају. Те унутрашње борбе у самом телу и духу, у глави поготово, увек су ми биле знак да моје биће еволуира.

Био сам једним делом срећан, а опет некако сам осећао зебњу и страх да ли је заиста то – то. Да ли сам ја тај за кога ме они сматрају? Да ли ћу и даље испунити њихова очекивања, њихове жеље. И онда опет – процес се понавља. И тако унедоглед... Тренери се мењају, али систем остаје исти.

Свих ових година покушавам да се наметнем што тренеру у клубу, што селектору у репрезентацији.... Ма која она била, а било их је и три по лету. Паузе нема, ал, као што рекох, није ни била потребна.

Сама помисао на трофеје, добру игру и дружење с момцима који су, као што данас цела планета зна, прваци света – била је додатна снага, понекад и иницијална каписла у тешким тренуцима са којима смо се сусретали... Момци попут Рађена, Прлаиновића, Дулета Пјетловића, Марка Аврамовића, Банета Митровића, Милана и многих других били су инспирација један другом да постигну више него што је ватерполо до тада памтио.

У јуниорској селекцији смо и више него успели у томе. Генерација за четири године није изгубила ниједан меч. Замислите ту надмоћ, тај квалитет и ту атмосферу коју је морала једна екипа имати као предуслов за постизање оваквих колосалних резултата.

Можда нисмо у почетку веровали, али неколицина нас је знала да ће доћи наше доба, наше време када ћемо имати прилике да се докажемо тамо где целог свог живота стремимо, за шта смо тренирали од своје седме године, пролили толико крви, зноја, па и суза понекад. Сениорској репрезентацији Србије!

Остатак приче вам је надалеко познат, сем можда да су један-два новинара и једна телевизија испратили наш одлазак на првенство које ће свима нама у потпуности изменити живот. На првенство које је нашој Србији изменило слику, улепшало је умногоме и додало још једну сјајну звездицу.

Данас Србија нас слави, сутра ће неког другог, али не будемо ли се односили према младима како то они заслужују и не будемо ли улагали у ту децу да добију своју прилику, своју шансу да се вину у звезде једног дана, плашим се да ће нам плато испред Градске скупштине остати пуст и да ће народ морати, ипак, да се присећа шта је било те 2009. године...