Сарајлија атерирао у „шумадијски игло”

Крагујевац – Чудна грађевина усред Великог Шења, надалеко познатог по добром кречу и бројним кречанама, путнике намернике не оставља равнодушним. Округла бетонска купола, пречника осам и висине 4,5 метара, попут повећег ескимског иглоа, мами погледе и захтева разјашњење. Откуд ту, у питомом шумадијском селу, поред шљивика и стада? Ко ју је и како саградио?

Испод разбарушеног изгледа крије се ренесансна личност Златка Васиљевића. По сили комунистичког система и безбедносних служби самоуког неимара, а некада, у том истом систему, професора и предавача на војној ваздухопловној школи у Рајловцу код Сарајева. У главном граду некадашње републике СФРЈ и садашње самосталне Босне и Херцеговине, Васиљевић је живео пуних 15 година.

– Отишао сам из Сарајева 1987. Не својом вољом. Као и многи други који су били увучени у закулисне политичке процесе, покренуте у службама безбедности против „српских националиста“ и „противника народа и државе“. Дуга је то прича, а и они који су били у то умешани још су живи, па не бих о томе. Боље да причамо о неким другим стварима.

Пристајемо, уз констатацију да је браду „до појаса“ пустио тек по повратку у родну Шумадију. Наш саговорник прихвата ову „примедбу“ са смешком и почиње да прича како је сазидао необичну грађевину у родном Шењу.

– Није то тако сложена конструкција. По истом систему се раде црквене куполе. Послаже се жичана арматура у круг, а после можеш да је обложиш чим хоћеш. Ја сам се одлучио за бетон, а може и лим, пластика, платно. Ствар је у томе што све иде брзо, кад је екипа уиграна, а и јефтино је. Много мање кошта него да зидаш праву кућу од цигала – објашњава Златко.

Можда конструкција првог „шумадијског иглоа“ и није тако сложена, али је намена, бар према оном што је наш саговорник радио и планира да ради, посве интересантна. Унутра су машине и разноврсни материјали за обраду.

– Може ту и да се живи, али ја сам планирао да овде направим један радни простор. Да имам где да сместим машине и справе које сам пабирчио годинама. Немам неку јасну идеју шта бих са тим, али нешто ће ми, ваљда, пасти на памет.

Пошто је напустио Сарајево, Златко је свој живот организовао на релацији Велики Шењ–Крагујевац, где тренутно живи са супругом и четворо деце. Како су му врата државних служби била затворена по препоруци официра безбедносних служби, он је морао да се сам побрине за посао и егзистенцију. Али, какве је природе, то му није тешко пало.

– Отворио сам радионичицу за школску опрему, али када се 2000. променила власт, ја сам поново постао жртва. Током деведесетих сам добро пролазио, а то је, биће, неком засметало, па су наруџбине престале да стижу. Ипак, и даље сам имао приходе на рачун тог ангажмана, пошто сам у том периоду осмислио и патентирао собну ТВ антену танку као лист папира – прича Златко.

Наш саговорник сада не ради ништа посебно. Седи и размишља док му, како каже, не сине нека идеја. Нема сумње да ће се то ускоро и десити. Договорили смо се да га тада поново посетимо у „шумадијском иглоу“ усред шљивика и стада.

Бране Карталовић