Приватне мисије, јавне дилеме

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 17. августа – Да ли је приватна дипломатија ефикаснија од државног спољнополитичког апарата – питање је које струји Америком поводом још једног ослобађања сународника из затвора у „отпадничком” иностранству. „Личне мисије” су, за само 12 дана овог месеца, издејствовале пуштање троје ухапшених Американаца – што су опипљивији резултати од низа званичних наступа на државној сцени.

Успеси сенатора Џима Веба, јуче у Мјанмару, као и бившег председника Била Клинтона, 4. августа у Северној Кореји, добили су врхунски публицитет, поготову због околности да су подухвате предузели у земљама које су под овдашњим (и међународним) санкцијама. Те мисије, које је администрација Барака Обаме окарактерисала као „индивидуалне” акције, оствариле су своје циљеве, проглашене за „хуманитарне”, али су и изазвале недоумице: да ли је њима олакшан или отежан политички наступ Вашингтона према тамошњим недемократским и прилично изолованим режимима?

Могућно олакшавање назире се у чињеници да је после дужег времена неки од овдашњих емисара успоставио непосредан контакт с лидерима тих двеју држава чиме су можда „одшкринута врата” за службене контакте. Отежавање се, међутим, наслућује у виду „лошег преседана”, то јест – да би друге „отпадничке” власти могле да схвате да хапшењем Американаца могу да поправе своју сада незавидну репутацију и подстакну Вашингтон на размишљање о ублажавању казнених мера према њима.

Обе перспективе произлазе из политичких педигреа актуелних приватних емисара. Као председник сенатског Поткомитета за односе са источном и пацифичком Азијом, Веб се залаже за поправљање односа с Мјанмаром, уз захтев да тамо буде ослобођена демократска опозиционарка и добитница Нобелове награде за мир Аунг Сан Су Ћи, а као својевремени шеф Беле куће Клинтон је постигао споразум (непримењен, а коме се и даље тежи) са Северном Корејом да се она одрекне нуклеарног наоружавања а да за узврат добије знатну економску помоћ.

Примећује се, наравно, да обојица поменутих емисара нису типична приватна лица, већ – утицајни сенатор и бивши председник чија је супруга Хилари Клинтон сада на челу дипломатије. Појединим посматрачима се, стога, чини да је на делу комбинација приватног наступа с дискретном званичном залеђином. Такав коктел АП тумачи као посредну потврду Обамине спремности на контакте и с „непријатељима”, док се уједно Вашингтон изузима од одговорности од евентуалних неуспеха мисија и могућног реторичког „претеривања” њихових протагониста приликом склапања аранжмана са страним лидерима за ослобађање затворених Американаца.

Подсећа се, уједно, и на раније сличне индивидуалне подухвате. Међу њима и на мисију коју је предводио свештеник и активиста Џеси Џексон, „мимо жеље Беле куће”, у бившој Југославији – када је у пролеће 1999. издејствовао ослобађање три заробљена америчка војника, а да тај аранжман није онда довео ни до обустављања бомбардовања НАТО-а, ни до побољшања односа Вашингтона и Београда.

М. Пантелић