Privatne misije, javne dileme

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 17. avgusta – Da li je privatna diplomatija efikasnija od državnog spoljnopolitičkog aparata – pitanje je koje struji Amerikom povodom još jednog oslobađanja sunarodnika iz zatvora u „otpadničkom” inostranstvu. „Lične misije” su, za samo 12 dana ovog meseca, izdejstvovale puštanje troje uhapšenih Amerikanaca – što su opipljiviji rezultati od niza zvaničnih nastupa na državnoj sceni.

Uspesi senatora Džima Veba, juče u Mjanmaru, kao i bivšeg predsednika Bila Klintona, 4. avgusta u Severnoj Koreji, dobili su vrhunski publicitet, pogotovu zbog okolnosti da su poduhvate preduzeli u zemljama koje su pod ovdašnjim (i međunarodnim) sankcijama. Te misije, koje je administracija Baraka Obame okarakterisala kao „individualne” akcije, ostvarile su svoje ciljeve, proglašene za „humanitarne”, ali su i izazvale nedoumice: da li je njima olakšan ili otežan politički nastup Vašingtona prema tamošnjim nedemokratskim i prilično izolovanim režimima?

Mogućno olakšavanje nazire se u činjenici da je posle dužeg vremena neki od ovdašnjih emisara uspostavio neposredan kontakt s liderima tih dveju država čime su možda „odškrinuta vrata” za službene kontakte. Otežavanje se, međutim, naslućuje u vidu „lošeg presedana”, to jest – da bi druge „otpadničke” vlasti mogle da shvate da hapšenjem Amerikanaca mogu da poprave svoju sada nezavidnu reputaciju i podstaknu Vašington na razmišljanje o ublažavanju kaznenih mera prema njima.

Obe perspektive proizlaze iz političkih pedigrea aktuelnih privatnih emisara. Kao predsednik senatskog Potkomiteta za odnose sa istočnom i pacifičkom Azijom, Veb se zalaže za popravljanje odnosa s Mjanmarom, uz zahtev da tamo bude oslobođena demokratska opozicionarka i dobitnica Nobelove nagrade za mir Aung San Su Ći, a kao svojevremeni šef Bele kuće Klinton je postigao sporazum (neprimenjen, a kome se i dalje teži) sa Severnom Korejom da se ona odrekne nuklearnog naoružavanja a da za uzvrat dobije znatnu ekonomsku pomoć.

Primećuje se, naravno, da obojica pomenutih emisara nisu tipična privatna lica, već – uticajni senator i bivši predsednik čija je supruga Hilari Klinton sada na čelu diplomatije. Pojedinim posmatračima se, stoga, čini da je na delu kombinacija privatnog nastupa s diskretnom zvaničnom zaleđinom. Takav koktel AP tumači kao posrednu potvrdu Obamine spremnosti na kontakte i s „neprijateljima”, dok se ujedno Vašington izuzima od odgovornosti od eventualnih neuspeha misija i mogućnog retoričkog „preterivanja” njihovih protagonista prilikom sklapanja aranžmana sa stranim liderima za oslobađanje zatvorenih Amerikanaca.

Podseća se, ujedno, i na ranije slične individualne poduhvate. Među njima i na misiju koju je predvodio sveštenik i aktivista Džesi Džekson, „mimo želje Bele kuće”, u bivšoj Jugoslaviji – kada je u proleće 1999. izdejstvovao oslobađanje tri zarobljena američka vojnika, a da taj aranžman nije onda doveo ni do obustavljanja bombardovanja NATO-a, ni do poboljšanja odnosa Vašingtona i Beograda.

M. Pantelić