Улагање у „Прахово” чека боље дане

Неготин – После вишегодишње агоније, некадашњи праховски хемијски гигант на Дунаву код Неготина – својевремено узданица борског комбината и југословенске пољопривреде – с великим оптимизмом дочекао је пре две године најзад окончану приватизацију. Али, још није онако како су то угледна грчка компанија „Неохимикис” и њен амерички инвеститор „Карлајл група” очекивали и обећавали.

Праховски директор Миша Булајић пориче „гласине” да се у Прахову дуго ништа не ради (ни у хемијском комплексу, ни у великој дунавској луци, ни у речном бродарству „Крајина”), али истина је да „Прахово” више не производи ни десети део некадашње производње ђубрива, а све су веће залихе и сумпорне киселине у Комбинату бакра „Бор”, коју Праховљани не могу да преузму.

„Прахово” ради смањеним капацитетом у односу на оптимални, у складу са потребама и захтевима купаца. Годишњи обим производње је на нивоу пре приватизације. Производе се минерална ђубрива, адитиви за сточну храну, сировине за детерџенте. Пословних активности има и у луци, на претовару разних врста робе.

Тако је концизно одговорио директор Миша Булајић на наше питање да ли и колико „Прахово” ради. Он верује да тај комплекс може имати лепу будућност – са производњом квалитетног и јефтиног ђубрива, али да је „неопходно и разумевање државних структура за свеукупну ситуацију”.

Добро је, вели Булајић, што и даље може да се рачуна на сигурну сумпорну киселину из Бора и могућу експлоатацију домаћих фосфата из Лисине код Босилеграда. Тако би се знатно смањио увоз сирових фосфата, а могао би се повећати извоз. 

А када је у јулу 2007. објављено да је добростојећа грчка компанија купила „Прахово”, стигла су и оптимистичка обећања да ће убрзо све опет бити као што је било. Зато што, говорило се, тај хемијски комплекс има изузетну перспективу: и због традиције, и због осигуране сировине из Бора, као и изузетног положаја и јефтиног речног транспорта.

Данас, две године касније, „Прахово” има само 650 запослених, и готово празне лучке докове и мало упослене бродове. Запослене највише радује што су плате редовне и нешто увећане, у складу са приватизационим споразумом са синдикатом. Али, ништа од обећане инвестиције вредне 20 милиона евра. Купци су закукали како их је светска криза тешко погодила и како имају невоља због старих дугова „Прахова”, па је Агенција за приватизацију дозволила да обећано улагање у обнову тог комплекса „растегну” за још пет година.

А дотле ће највећи српски произвођач ђубрива таворити, а сељаци ће се и даље снабдевати ђубривом из увоза. Божин Јовановић, дугогодишњи директор борског Kомбината бакра, који је својим капиталом градио „Прахово”, каже да се држава неодговорно односи према „Прахову”. Како може да буде свеједно одговорнима што српски аграр нема довољно ђубрива и што се у Бору гомилају залихе сумпорне киселине. И што је има и превише, па отровни сумпор-диоксид из борске топионице одлази у ваздух, јер не може више да се „хвата” и прерађује у киселину. Није „Прахово”, дакле, више ни еколошка, ни аграрна фабрика.

Власници се изговарају кризом, а држава ћути. Да ли је решење да позове нове власнике и понуди им помоћ (јер је реч о стратешки важној производњи за државу) или у раскиду уговора. Има мишљења да је ту стратешки важну компанију можда требало другачије приватизовати препуштањем пре десет година још добро стојећим пољопривредним комбинатима.

Стојан Тодоровић