Јевреји у осветничком походу

После светске премијере на овогодишњем Канском фестивалу, нови филм најпознатијег „несташног дечка” америчке кинематографије – Квентина Тарантина вечерас има и београдску премијеру. У великој дворани Дома синдиката, у 20 сати, Тарантинов филм „Неславна копилад”, у преводу дистрибутера „Проклетници”, наћи ће се пред обожаваоцима лика и дела овог контроверзног редитеља, чији су филмови „Пси из резервоара”, „Петпарачке приче” и серијал „Кил Бил” обарали рекорде гледаности.

И „Проклетници” су типично Тарантиново дело, дакле филм са са пуно крви, насиља, акције и црне комедије. Уз један додатак – ово је и својеврсни шпагети-вестерн на тему Другог светског рата, са насловом позајмљеним од истоименог италијанског филма Енца Кастељарија из 1978. године. Главни јунаци филма су чланови вода америчких Јевреја и група припадника француског Покрета отпора који се свете нацистима, а улоге су поверене Бреду Питу, Кристоферу Волцу, који је у Кану освојио „Златну палму” за најбољу мушку улогу, Дајан Кругер, Мелани Ролен, Данијелу Брулу...

У Кану, где је и направљен овај интервју, Квентин Тарантино је одговарајући на питање који је њему најдражи аспект овог филма, одговорио у свом стилу: „Волим ту моћ филма који се бори против нациста. И то не само метафором, већ буквалном реалношћу... Желео сам да урадим ратни филм који би био узбудљив и убедљив и никако из уобичајене визуре жртава”.

Снимали сте гангстерске филмове, кунг-фу филмове... Зашто баш сада ратни филм о Другом светском рату?

Одувек сам волео те субжанрове типа „група момака у мисији”. Током 1940. године у Америци су се снимали ратни филмови са том фантастичном мешавином авантуре и акције. Све то је и мој секс.

Радили сте и пре са великим звездама, али овде ипак имате Бреда Пита?

Роберт де Ниро ми је једном учинио услугу, Брус Вилис такође, а ово је први пут да радим са Бредом, дакле са неким чија је звезда чак већа од његове славе, што значи да за њега није било неопходно да ми чини услугу.

Шта више волите, да снимате или монтирате, јер и у монтажи дајете и пуно упорности и страсти?

Волим монтажу јер ме она враћа на онај почетни процес – процес писања. Ту ми увек некако успева да последња рука писања постане први рез филма.

У Кану смо видели верзију „Проклетника” од два сата и четрдесет и осам минута, чини се да се од вас очекивало да још мало боравите у монтажи?

И ја сам чуо гласине да студио од мене очекује да скратим филм за још 40 минута, али то је потпуна лаж. На продуцентима је да увек шефују около наоколо, а на мени је да браним своју идеју. С друге стране, немам право да се жалим и то је одлична ситуација. Не треба ништа да се ради без „хапшења”, без принуде. Филм је ваш, ви сте једини који сте живели и живећете са њим и знате да не можете да учините брзоплету пресуду због које ћете касније зажалити. Моји продуценти Харви Вајнстајн и Дејвид Линд били су сјајни за сарадњу. Они су имали шта да кажу. Са нечим сам се сложио, са нечим нисам. Увек сам покушавао да реализујем њихове сугестије јер су инвестирали много новца. Нису били у соби када сам покушавао, али у пола ствари нису били у праву, мада је било ситуација у којима сам у себи говорио: „Проклетство, Харви је био у праву”.

Нисте ли овај филм ипак мало збрзали?

Како то мислите? Сигурно мислите на то да је од моје најаве да пишем сценарио па до премијере у Кану протекло само годину дана? Мислите да је било неопходно да неке ствари мало одстоје? Не знам да ли сте у праву јер када сте редитељ у мојој позицији, ствари постају мало лакше. Можете да узмете довољно времена да радите сцене и већина редитеља то жели. Али ту је нешто што ти сугерише да тако не радиш, јер знаш да када имаш три дана да снимиш сцену ствари могу да се не заврте. Када имаш мање времена више је енергије на екрану. Када сам погледао свој претходни филм „ Смртни доказ” јасно сам уочио – имао сам превише времена.

Радити тако као што сте ви урадили подразумева и много стреса?

Сигурно. На крају дана возиш се од студија у хотел и мислиш како је супер што си завршио сцену на време, али не можеш да се опустиш јер знаш да то треба исто да прођеш и урадиш и наредног дана, и после њега, и следећих месеци. Да будем искрен, у настанку овог филма уживао сам нешто мање управо због ових ствари.

Чини се да сте овог пута имали проблем са акционим сценама?

Ма, не значи да је ово велики акциони филм! То само значи да постоји добро одмерено паковање. Нисам „набујавао” сваку сцену, али имам добар микс дијалога са акцијом. Ово је вероватно нешто најближе „Петпарачким причама”.

(/slika3)Ратни филмови се убрзано производе у последњих неколико година, јесте ли и ви пожелели да ухватите талас?

У последњих двадесет година гледали смо много филмова који приказују рат из такозване антиратне перспективе и перспективе беде. Не желим да кажем да сам ја створио проратни филм јер то нисам учинио. У ствари, „Проклетници” и није филм о рату, јер сам Други светски рат третирао више као што је то учињено у филму „Регтајм”. Узео сам историјско време и ставио га међу сопствене идеје и ликове.

И мало у свему томе претерали?

Нисам, то је само моја игра.

И филм инспирисан истоименим делом Енца Кастељарија, снимљеним пре 30 година?

Али, нисам направио римејк! Волим тај филм, откупио сам права за њега само због наслова. Моји „Проклетници” ништа друго додирно немају са Кастељаријевим филмом.

Ваш филм повремено је и изузетно насилан, ваш вод Јевреја осветника предвођен Бредом Питом, заправо чини ужасне ратне злочине?

Они се само на свој начин свете нацистима који су истински ратни злочинци.

Скалпирањем, разбијањем глава бејзбол палицама?

Рецимо да је то њихов стил. Када мало боље размислите то је ништа у односу на оно што су учинили Хитлер, Гебелс и друштво.

Ваши последњи филмови прште од крви и акција. Хоће ли следећи бити интимнији, можда мирнији?

Не знам, треба ми бар годину дана да се повратим. Док сам радио на овом филму била је то једина планина коју сам могао да видим. Било је потребно да се преко те планине попнем и сада када сам то и учинио, моћи ћу да видим јасније све друге планине.