НАСТАЛА ПА НЕСТАЛА

Признати или не признати Косово као независну државу – то је тешка дилема за многе чланице Европске уније. Откако је "тројка" саопштила да су преговори у ћорсокаку, већина ЕУ држава дала се у грозничаву потрагу за правном рупом кроз коју би провукле слање ЕУ мисије на Косово. "Можда бисмо некако могли да укључимо и Бадинтера", синуло је недавно, неслужбено, једном високом словеначком политичару, док његове колеге по дипломатским кулоарима попут јакобинских завереника причају о тој теми кришом, у шифрама.

Прво се, на пример, размишљало о "УДИ", што је акроним од "unilateral declaration of independence" а значи "једнострано проглашење независности" (Косова). Еврократе су потом пригрлиле "ЦДИ" односно "координисану декларацију независности" (coordinated declaration of independence). Ако вас занима зашто, одговор је јасан – због Ф2П. Ако питате шта то значи, онда показујете да немате појма о најдубљим тајнама решавања најтежег европског питања после Другог светског рата. Експерти ће вам, незналици, нестрпљиво објаснити да Србија губи Косово јер је "fail to protect" односно јер је "оманула да заштити", што је најновија теорија према којој држава која се није бринула о свом становништву (дакле Србија до 1999) губи право да врши суверену власт на одређеној територији. Та теорија је екстрапопуларна међу неким правницима унутар УН а заправо је идеолошки камен-темељац Ахтисаријевог плана. Њена једина мана је што није општеприхваћена, па зато није важећи стуб међународног права. Дабоме да је Ахтисари због те "ситнице" крио тај детаљ из свог решења за Косово. Иако то званично нико не помиње, сви знају о чему се ради. А пошто бољег "креативног објашњења" нема, незванично служи сврси.

С друге стране, српска дипломатија бије рововску битку на Ист риверу, објашњавајући званичницима који седе у Савету безбедности појединости планова које је лансирао Београд, од модела Хонгконга до Оландских острва. Фелер је што се ниједан од тих предлога није допао лидерима косовских Албанаца. Казали су да су то далеки примери из далеких земаља, па на Балкану нема шанси да функционишу.

Ипак, можда није све изгубљено. Јер и на нашим просторима, у оквиру некадашње заједничке државе, постоји још неколико поучних и корисних примера решавања сличних спорова, које преговарачи засад нису поменули. Можда би се свидели Приштини? Ради се о тако рећи домаћим решењима, блиским историјском искуству косовских Албанаца. Ево, рецимо, плебисцит у (аустријској) Корушкој одржан 10. октобра 1920; као поручен је за уређење статуса северног Косова, ако све друго пропадне. Није туђ ни модел пресецања Тршћанске кризе после Другог светског рата, када су формиране "зона А" и "зона Б".

Јасно да свако од поменутих решења повлачи прекрајање граница, па их треба узети у обзир само у крајњој нужди.

Али, на срећу, ето још једног примера који је у сваком погледу компатибилан становиштима лидера косовских Албанаца; то је Слободна држава Ријека (СДР) која данас постоји само још виртуелно – на неколико интернет адреса.

Сви који размишљају о признању државе на Косову, морали би да проуче прво тај случај. Не крије никакве "замке" типа Хонгконга или Оланда – Слободна држава Ријека је била права, независна држава, а то је једино што косовске Албанце занима.

После Првог светског рата тзв. "ријечко питање" постаје велики међународни проблем; Италија је срчано захтевала своју Fiume, али у Версају се за Ријеку није изборила нити је добила, све до краја конференције. Онда је на притисак великих сила Краљевина СХС пристала да потпише Рапалски уговор са званичним Римом, новембра 1920, којим обе стране признају потпуну слободу и независност државе Ријека и обавезују се да ће то вечно поштовати. Створена је "Слободна држава Ријека", односно "Stato Libero di Fiume", коју одмах признају САД, Француска и Велика Британија. Звучи познато?

СДР је имала, као данас Косово, великог спонзора одмах поред својих међа, а новонастала држава Срба, Хрвата и Словенаца није успела ефикасно да се супротстави сепаратизму у Истри због великог броја тамошњих Италијана. Конфузну ситуацију је у међувремену искористио италијански песник Габријеле Денунцио који је са својим црнокошуљашима 1919. умарширао у Ријеку, једнострано прогласио њену независност и увео ванредне мере у држави која је са свих страна била у блокади. Његова творевина није била дугог века, јер није признавао договор из Рапала па је акцијом италијанске војске истеран из града на тзв. крвави Божић (децембра 1920), а Ријека "ослобођена".

Следе парламентарни избори а затим државни удар у режији фашиста који постављају марионетски режим склон идеји да суседна држава (Италија) анектира СДР. Коначно је 1924, Римским уговором, Краљевина СХС присиљена да пристане на прикључење те области Италији. Ту није крај – после Другог светског рата, мировним уговором у Паризу, Ријека је 1947. заједно са Истром службено припојена Југославији.

Паралела са Косовом? Стране трупе су умарширале на Косово после бомбардовања СРЈ 1999. Независност очекује на пролеће, што би обрадовало албанске политичаре у Приштини, и њихове "најбоље комшије" преко Проклетија. Мало је вероватно да албански лидери после тога не би затражили правно или "de facto" уједињење са Албанијом; историјских сличности са Ријечком државом има још, попут оне да су Косово и Албанија, исто као Fiume и Италија, били уједињени само у време фашизма. Слабашни протекторати, како показује историја, нису дуговечни, а поновно прикључење Србији развеселило би припаднике гетоизираних народа на Косову. Тиме би на историјској позорници сви најважнији актери, свако у свом тренутку, одиграли своје роле у животу препорођеног Косова. Косовски политичари би имали независну државу, а Србија би очувала свој интегритет.

И, најзад, не кубури ли Косово око симбола? Тренутно експлоатише албанску заставу, што није баш хигијенски у доба кад би Брисел да свету прода причу о ослобађању једне "нове" нације на Балкану. Можда би Приштина могла да позајми на неколико година нешто хералдике од Ријечке државе којој државотворне инсигније више не требају, а случајно ионако садрже део симболике коју Косово сматра својом. Јесу се на барјаку Ријечке државе кроз историју боје донекле мењале (садржи и црвену!), плус што се на грбу појавио чак и двоглави орао (који је у Слободној држави Ријека, додуше, изгубио једну главу); будућем премијеру Косова Тачију, ратнички званом "змија", вероватно би се допало то што је владар првобитне слободарске Ријеке Данунцио на државну заставу ставио рептила – змију која, истина, гризе сопствени реп, и питање: "Ко је против нас".