Нишвил у десет потеза

Рекламе

1. Водитељи најавише америчког дипломату, амерички дипломата најави Mingus Dynasty (на солидном српском језику!), Mingus Dynasty изађоше на сцену и ухватише ваздух, а онда су се са разгласа из све снаге огласиле – рекламе! Маркетиншки аудио-видео блок траје читаву вечност, док музичари збуњено стоје пред микрофонима под пуним светлом. После пет минута неко коначно пригушује рефлекторе и сада назиремо силуету Френка Лејсија како збија шале на рачун махнитог видео бима у ЕПП екстази. Рокери би се покупили и отишли кући. Џезере понекад може и да инспирише.

Рокенрол

2. „Добар овај џез”, каже рокер Рундек и ред је да му верујемо. За почетак наступа ипак бира „Ену”, а за крај „Шејн”. И он се начекао да почне са свирком (преко сат и петнаест минута – вероватно најдуже у каријери), али бар је био у бекстејџу. Ако је сачекао, да ли је рокер? И да ли разбијена сатница треба да поквари весеље? Јен-два-три – јен-два – јен-два. „Македо”, „Љубав се не тражи”, „Пут у сумрак”, „Апокалипсо”... И посвета Шабану Бајрамовићу – „Ђелем, ђелем”. Емотивно и снажно.

Пиво

3. Сада би добродошло пиво. Али, шанкерица брине за нас: „Пиво је топло, нису стигли да га охладе. Ево, да вам дам једну лименку да се уверите.” Захваљујем јој за бригу – ионако је прохладно и промиче киша. Или сада пиво треба да нас загреје? Другар ипак препоручује прошверцовану џезовачу. Домаћа, љута, мирисна.

Парти

4. „У Америци сам чуо тај нови звук, вратио се и снимио плочу ’Миша Блам и они који воле фанки’”, сећа се легендарни домаћи контрабасиста, овде у улози водитеља (у тандему са Сузаном Петричевић). И пред нама је Џозеф Боуви, евоцирајући успомене на Defunkt у пратњи хрватских The Bastardz. И Кенди Далфер, за коју је време одавно стало, и визуелно и у погледу репертоара. Зато – „Pick Up The Pieces”. И сви су на ногама, а она је неуморна. Нема ту џеза, наравно, али то је ионако мало коме у аудиторијуму важно – „Let’s Party”!

(/slika2)Вашар

5. И ако погледамо из другачијег угла, слика је пристојна. Нишвил је симпатичан летњи музички вашар (организација је у духу џеза – импровизована), чији се програм заснива на комерцијалним програмима популистичког карактера. Док се Ратко Зјача, Омри Зигеле, Силард Мезеи и Матијас Шуберт ломе да залуталим џез афисинадосима поклоне мисаону музику, она се губи у жамору фанова Incognito, Рундека и Кендице, а малобројни који разумеју њихове боје групишу се пред бину да понешто и чују.

Пецање

6. Тако смо се поново уверили у таленат хрватског гитаристе Ратка Зјаче, уз Мирослава Витоуса на контрабасу. Није му додуше био неопходан, поготово овако намргођен – можда је слабо прошао на пецању на оближњем језеру? Жалио се на бивше колеге Завинула и Шортера да су покупили сву славу из Weather Report епизоде (зашто је онда актуелни албум посветио њима?), као и на организаторе што су уместо Зјаче најављивали њега, иако није представљао своју музику.

Радионицa

7. Ренди Брекер се пак уопште на исто није обазирао. Вероватно га није узбудио наметнути сусрет са добрим оркестром Бугарског радија, али је зато поподне провео у шопингу и потом свратио на радионицу алт саксофонисткиње Грејс Кели. Тинејџерка је одмах прекинула са радом и замолила га да јој се придружи на сцени. А онда смо чули животну причу славног трубача, у низу анегдотских детаља – као да је свирао неки дуги, медитативни соло. А онда је и стварно дохватио трубу, и уз Грејс распалио музику Сонија Ролинса. Био је то најузбудљивији моменат овогодишњег Нишвила.

Тинејџерка

8. А Грејс Кели је највеће изненађење. Само што у тврђави није кренуло колективно хркање, дубоко иза поноћи и поново далеко иза планираног времена, када нас је са бине пробудио дивни тон њеног саксофона – као да нема седамнаест година, већ толико година искуства у великом џезерском свету. Будимо се у залуталом џезу и прослављамо рађање нове звезде.

Пут око света

9. Француски хармоникаш Ришар Галијано је у вечитој инспирацији Пјацолом, египатски бубњар Јехија Калил чита џез језиком Африке, турска певачица Јилдиз Ибрахимова поиграва се са Моцартом, гитариста Данијел Маркес води нас на дуги пут у Бразил. Добар овај џез, и кад није.

Труба

10. Неко се изгледа неспретно похвалио члановима Mingus Dynasty да је карикатура Афроамериканца са контрабасом на плакату фестивала смишљена у славу Чарлса Мингаса. Каква грешка! Препознајући стереотип „белачког доживљаја црног забављача”, подсетили су нас колико се Мингас борио против расне неправде и констатовали да процес ослобађања још није завршен. Па ипак, радозналост је била јача од увреде. Остају до краја вечери – или је ово већ јутро? – не би ли уживо видели, како Борис Козлов каже, легендарног Бобана Марковића. Марко и Бобан грме. Алекс Сипјагин и Вејн Ескофери ћуте. Добар овај фолк.