Nišvil u deset poteza

Reklame

1. Voditelji najaviše američkog diplomatu, američki diplomata najavi Mingus Dynasty (na solidnom srpskom jeziku!), Mingus Dynasty izađoše na scenu i uhvatiše vazduh, a onda su se sa razglasa iz sve snage oglasile – reklame! Marketinški audio-video blok traje čitavu večnost, dok muzičari zbunjeno stoje pred mikrofonima pod punim svetlom. Posle pet minuta neko konačno prigušuje reflektore i sada naziremo siluetu Frenka Lejsija kako zbija šale na račun mahnitog video bima u EPP ekstazi. Rokeri bi se pokupili i otišli kući. Džezere ponekad može i da inspiriše.

Rokenrol

2. „Dobar ovaj džez”, kaže roker Rundek i red je da mu verujemo. Za početak nastupa ipak bira „Enu”, a za kraj „Šejn”. I on se načekao da počne sa svirkom (preko sat i petnaest minuta – verovatno najduže u karijeri), ali bar je bio u bekstejdžu. Ako je sačekao, da li je roker? I da li razbijena satnica treba da pokvari veselje? Jen-dva-tri – jen-dva – jen-dva. „Makedo”, „Ljubav se ne traži”, „Put u sumrak”, „Apokalipso”... I posveta Šabanu Bajramoviću – „Đelem, đelem”. Emotivno i snažno.

Pivo

3. Sada bi dobrodošlo pivo. Ali, šankerica brine za nas: „Pivo je toplo, nisu stigli da ga ohlade. Evo, da vam dam jednu limenku da se uverite.” Zahvaljujem joj za brigu – ionako je prohladno i promiče kiša. Ili sada pivo treba da nas zagreje? Drugar ipak preporučuje prošvercovanu džezovaču. Domaća, ljuta, mirisna.

Parti

4. „U Americi sam čuo taj novi zvuk, vratio se i snimio ploču ’Miša Blam i oni koji vole fanki’”, seća se legendarni domaći kontrabasista, ovde u ulozi voditelja (u tandemu sa Suzanom Petričević). I pred nama je Džozef Bouvi, evocirajući uspomene na Defunkt u pratnji hrvatskih The Bastardz. I Kendi Dalfer, za koju je vreme odavno stalo, i vizuelno i u pogledu repertoara. Zato – „Pick Up The Pieces”. I svi su na nogama, a ona je neumorna. Nema tu džeza, naravno, ali to je ionako malo kome u auditorijumu važno – „Let’s Party”!

(/slika2)Vašar

5. I ako pogledamo iz drugačijeg ugla, slika je pristojna. Nišvil je simpatičan letnji muzički vašar (organizacija je u duhu džeza – improvizovana), čiji se program zasniva na komercijalnim programima populističkog karaktera. Dok se Ratko Zjača, Omri Zigele, Silard Mezei i Matijas Šubert lome da zalutalim džez afisinadosima poklone misaonu muziku, ona se gubi u žamoru fanova Incognito, Rundeka i Kendice, a malobrojni koji razumeju njihove boje grupišu se pred binu da ponešto i čuju.

Pecanje

6. Tako smo se ponovo uverili u talenat hrvatskog gitariste Ratka Zjače, uz Miroslava Vitousa na kontrabasu. Nije mu doduše bio neophodan, pogotovo ovako namrgođen – možda je slabo prošao na pecanju na obližnjem jezeru? Žalio se na bivše kolege Zavinula i Šortera da su pokupili svu slavu iz Weather Report epizode (zašto je onda aktuelni album posvetio njima?), kao i na organizatore što su umesto Zjače najavljivali njega, iako nije predstavljao svoju muziku.

Radionica

7. Rendi Breker se pak uopšte na isto nije obazirao. Verovatno ga nije uzbudio nametnuti susret sa dobrim orkestrom Bugarskog radija, ali je zato popodne proveo u šopingu i potom svratio na radionicu alt saksofonistkinje Grejs Keli. Tinejdžerka je odmah prekinula sa radom i zamolila ga da joj se pridruži na sceni. A onda smo čuli životnu priču slavnog trubača, u nizu anegdotskih detalja – kao da je svirao neki dugi, meditativni solo. A onda je i stvarno dohvatio trubu, i uz Grejs raspalio muziku Sonija Rolinsa. Bio je to najuzbudljiviji momenat ovogodišnjeg Nišvila.

Tinejdžerka

8. A Grejs Keli je najveće iznenađenje. Samo što u tvrđavi nije krenulo kolektivno hrkanje, duboko iza ponoći i ponovo daleko iza planiranog vremena, kada nas je sa bine probudio divni ton njenog saksofona – kao da nema sedamnaest godina, već toliko godina iskustva u velikom džezerskom svetu. Budimo se u zalutalom džezu i proslavljamo rađanje nove zvezde.

Put oko sveta

9. Francuski harmonikaš Rišar Galijano je u večitoj inspiraciji Pjacolom, egipatski bubnjar Jehija Kalil čita džez jezikom Afrike, turska pevačica Jildiz Ibrahimova poigrava se sa Mocartom, gitarista Danijel Markes vodi nas na dugi put u Brazil. Dobar ovaj džez, i kad nije.

Truba

10. Neko se izgleda nespretno pohvalio članovima Mingus Dynasty da je karikatura Afroamerikanca sa kontrabasom na plakatu festivala smišljena u slavu Čarlsa Mingasa. Kakva greška! Prepoznajući stereotip „belačkog doživljaja crnog zabavljača”, podsetili su nas koliko se Mingas borio protiv rasne nepravde i konstatovali da proces oslobađanja još nije završen. Pa ipak, radoznalost je bila jača od uvrede. Ostaju do kraja večeri – ili je ovo već jutro? – ne bi li uživo videli, kako Boris Kozlov kaže, legendarnog Bobana Markovića. Marko i Boban grme. Aleks Sipjagin i Vejn Eskoferi ćute. Dobar ovaj folk.