Испунимо жељу Миљеновићу

Три написа у новинама, младог кадета Миљеновића, савезног капитена Ивковића и тренера Пешића подстакли су ме да се осврнем на повезаност њихових жеља и констатација које се односе на садашњи тренутак наше кошарке.

Одавно нисам чуо да један млади кадетски репрезентативац има тако велики циљ да жели олимпијску круну у будућности, до које, сигуран сам, може стићи уз испуњење многих услова. Ово је најснажнија порука кошаркашкој организацији да припреми потребан амбијент и омогући испуњење овако велике и лепе жеље најмлађег репрезентативца Србије.

Друга жеља долази од савезног капитена Ивковића који каже: „Наша кошарка дуже време не избацује врхунске играче. Верујем да ће предстојећи европски шампионат поједине младе играче избацити у орбиту врхунских европских асова”. Савезни капитен образлаже и да наши млади играчи заостају у индивидуалној техници, контранападу и шуту, па наставља: „Освајали смо медаље у млађим категоријама играјући на искуство и постављене нападе”.

Тренер Пешић је овога лета пратио три велика шампионата за младе и упозорава кошаркашку Србију на „озбиљност која се односи на комплетан рад са нашим најталентованијим младим играчима уз потребе за професионализацију још неколико тренера због стварања заједничког система у игри свих селекција које сада играју на различите начине”.

И ево мене у Сирогојну, на 34. „Ацином” кампу у коме пратим рад 500 деце и 100 тренера уз моје виђење да талената имамо колико хоћемо, тренере специјалисте за рад са младима смо увек имали, али стручни рад може да буде много, много бољи, јер нам садашњи тренутак светске кошарке налаже да на многа питања што се тиче играча и тренера дамо брже одговоре.

Морамо се упитати шта је то што би испунило жеље Миљеновића, Ивковића и Пешића, а мора кренути од нас – тренера. Играчи јесу први фактор у стварању резултата, али ми као други фактор морамо већ једном без околишења рећи шта је то добро, а шта морамо урадити боље да Миљеновићева жеља не остане пусти сан.

Оно што је битно уназад неколико година, ти млади играчи су нам стално доносили медаље и резултатима у овој години треба бити задовољан. Али да би се испунила Ивковићева констатација и Пешићева забринутост морамо се одмах после европског шампионата у Пољској окупити око свих ових и многих других питања и не дозволити да се она постављају већ тражити адекватна решења која могу да побољшају све оно што мислимо да није добро.

И ту смо ми стручњаци на потезу – тренери морају да прихвате да комплексну кошаркашку доктрину чине визија, стратегија, концепт и акциони планови са детаљним индивидуалним поступком.

Спомињемо ватерполисте (Браво, шампиони!), али они су нам показали нешто више од резултата – заједнички су ушли у такмичење са високим мотивима и сви сегменти организације били су посвећени томе циљу. Оно што ме је фасцинирало, то је позив Влаху Орлићу (за оне који не знају, „тати” некадашњег ЈУ, што значи и српског ватерпола) да буде саветник председника ВСС-а и да присуствује светском шампионату. Можда би њихов начин размишљања да окупљање свих чије је искуство добродошло у „реновирању” и враћању старог сјаја био путоказ и нашој кошарци.

Садашњи тренутак је наговестио побољшање квалитета игре многих репрезентација које су искористиле менталитет, знање и техничке ресурсе уз физичке квалитете и услове подигавши их на виши ниво, чиме су се и позиционирале испред нас.

Морамо се вратити системима у којима ће током целе утакмице доминирати стриктна примена савршене технике са покушајима спектакуларних потеза и игре без шаблона, на којима мора да инсистира тренер – значи сва одговорност је на нама, а приказаном игром, стилом и резултатима полажу се рачуни јавности.

Значи, мора да се ради и на промени методологије рада у којој ће крајњи циљ бити нападачка, бржа и непредвидљива, технички до перфекције дотерана игра.

Систем селекције ће избацити играче са интегритетом, високим моралом, лидерских потенцијала, образоване и васпитане да схвате да њихови квалитети могу да се побољшају уз врхунског тренера где ће узрочно-последична веза стварати врхунског аса.

Сада, када се вратио ауторитет стручњака и стручног рада мора се наставити рад на афирмацији нових младих перспективних тренера који ће својим ставом, знањем и позиционирањем дати нови квалитет српској кошарци. Да не би више било вакуума у стварању врхунских играча мора се изаћи из импровизације, не сме се дозволити толики одлив младих које Европа гута и троши, јер нема времена да их чека да стасају и да се развију.

Наша организација треба да схвати да је следећи корак стварање плејаде младих, перспективних тренера којима се мора дати шанса, а они морају да стварају поштовану, високостручну личност са интегритетом која се мора поштовати.

И Ивковић и Пешић, као функционери КСС-а, имаће обавезу да створе све предуслове да се ова наша кадетска селекција у будућности домогне златних одличја, а Миљеновић и другови испуне оно због чега улажу толико труда и зноја.

*педагог