Италијанка, прва европска сликарка

Специјално за "Политику"
Венеција, децембра – У елегантном здању Палате Цини, која гледа на Канал гранде, завучен у срце Венеције, изложена је уметничка збирка грофа Виторија Цинија, покровитеља уметности и колекционара. Поред најфинијих предмета од порцелана, слонове кости и керамике, вредног намештаја и минијатура, стварни значај збирке огледа се у сликама из тосканског ренесансног и маниристичког периода. Међу њима се издвајају дела Ботичелијева, Липијева, Понтормова и Пијера де ла Франческе

Овог пута, поред сталне поставке, посетиоцима Палате Цини се пружила јединствена прилика да погледају и лепу изложбу – "Розалба, ’прва европска сликарка’", организовану поводом двеста педесет година од смрти венецијанске сликарке Розалбе Каријера. У Палати Цини први пут су представљена остварења пристигла из важних италијанских и европских музеја, као и приватних и јавних колекција.

Розалба Каријера (Венеција, 1675-1757) била је најгласовитија италијанска уметница у Европи 18. века. У времену у којем је рококо уметност доживљавала свој замах, ова сликарка отменог света, са изузетном профињеношћу и изванредним смислом за боје, посветила се минијатури и портрету. Захваљујући драгоценим и чувеним портретима људи из венецијанског и европског друштва, који су савршено интерпретирали идеале љупкости и типичне стилске карактеристике ансијен режима, епохе имагинарног "срећног" живота, Розалба је продрла у сами центар мреже европских владара и представника високе аристократије. Одличан тумач монденског друштва свог доба, доживела је огроман успех на главним европским дворовима: оним саксонске кнежевине, на бечком двору, и у многим војводствима.

Розалбиној слави допринела је и чињеница да је била прва уметница која је користила слоновачу у минијатурама, успевајући да им подари карактеристичан сјај. Била је и прва сликарка која је одбила да следи академска правила према којима је минијатура морала да буде урађена кратким, добро амалгамираним потезима. Давала је предност брзом потезу, карактеристичном у венецијанском сликарству.

На изложби је први пут јавно представљена изванредна селекција минијатура велике вредности. Међу њима издвајамо минијатуру на слоновачи "Невиност", коју је уметница, након избора за заслужног члана, послала Академији Свети Лука у Риму 1705. Ова беличаста минијатура са плавкастом позадином, која приказује девојчицу у белој хаљини са голубом у руци, са савршеним сазвучјем "белог изнад белог", навела је сликаркине савременике да је упореде са Гвидом Ренијем. Нимало не чуди што је сваки странац на положају, пролазећи кроз Венецију, жудео за портретом са потписом Розалбе, као и за, бар једном, њеном минијатуром.

Сликарка је данас највише позната по својим пастелима. Употреба ове технике, иновативне у то време, уместо дугог и досадног позирања, омогућила је брзу израду портрета, наравно, у корист природности. Помоћу обојеног праха, меканог као пудер, који и дашак распршује, сликарка је, са љупкошћу, успела да дочара привременост лика, шаљући дискретну поруку да је стварност сваког појединца, истина сваког лица, пролазна.

Фама Розалбе Каријера није имала граница. Од енглеских лордова до принчева, сви су били сагласни да су њени портрети изванредни. Била је, можда, једина која је успела да добије подршку и одобравање не само рафинираних познавалаца лепог интернационалног друштва, већ и конзервативне венецијанске аристократије. Данас се већина Розалбиних слика налази у дрезденској Пинакотеци.

Скоро пола века европски дворови су тражили њене сликарске услуге. Упркос честим позивима и великодушним понудама, сем што је три пута боравила у Паризу, Модени и Бечу, Розалба је више волела да остане у Венецији, где је, без престанка, радила целог живота. Читава Венеција, њени дуждеви, карневали, ласцивни песници и комедиограф Голдони, нашли су место на Розалбиним сликама.

Ипак, патња је обојила сликаркине последње године живота; провела их је измучена слепилом и ментално. Од 1746, Розалба више није могла да слика, вид јој је ослабио, руке подрхтавале. За остарелу уметницу, која је читав живот на портретима које је стварала и подвлачила фриволну и безбрижну лепоту других, немогућност да и даље слика као што је желела постала је неподношљива. И нерви су почели да "попуштају"…