Хришћанство је култура срца и ума

Један од најбољих примера духовног препорода у Србији је обнова манастира Ђурђевих ступова у Расу, задужбине Стефана Немање, која је три века била у рушевинама. Акција "Подигнимо ступове" окупила је  велики број глумаца, музичара, спортиста, који су свако на свој начин помогли да једна од најстаријих српских светиња оживи и да се у цркви поново чује литургијско појање.

Последњих година за сваки Божић и Васкрс уметници окупљени око "Друштва пријатеља Ђурђевих ступова" обрадују не само вернике, атрактивним ТВ спотовима старих црквених песама у модерном аранжману.

– Кроз акцију " Обновимо ступове" многе познате личности су се заинтересовале и упознале са суштином наше православне вере. То је привукло доста младих да дођу у наш манастир, где у духовно мирној атмосфери постављају разна питања. Углавном се интересују како да помире хришћанство са савременим животом. Из њихових прича сазнајемо да им је православље помогло да усмере свој живот ка правим суштинским вредностима – каже јеромонах Герасим из манастира Ђурђеви ступови.

Отац Герасим истиче да је данас на младима већа одговорност, јер они треба да помогну својим родитељима да се врате православној вери.

– Има ту и проблема и неразумевања, јер су очеви и мајке васпитавани другачије, нису никад постили, тако да је њихов повратак цркви спорији, али треба имати стрпљења. Обрадујем се кад ми дођу родитељи у манастир и у разговору признају да су од деце која иду на веронауку чули молитве, па су се и они заинтересовали за оно што проповеда црква. Најважније је да Срби схвате да црква постоји због њих и њиховог спасења. Зато је потребно да наши људи попут Грка и Руса више поштују свештенике, јер они су духовни "руководитељи" –прича заменик игумана Ђурђевих ступова.

– Мали број наших верника је религиозно образован и углавном недовољно зна шта значи литургијски живот – каже презвитер Владимир Замахајев из Цркве светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, али, ипак има помака код млађе генерације која жели да разуме у шта верује.

– Наши верници дођу у цркву прошетају се, упале свећу, помоле се Богу и то је за њих врхунац верског живота. Има ту и трагова паганства, па и неког магијског приступа вери. У главном је присутан страх Божији. Многи размишљају, сад ће ме Бог смрвити због нечег што сам учинио, а Бог је у ствари љубав – објашњава отац Владимир.

Овај свештеник каже да је, нажалост, за многе наше вернике крсна слава још увек фолклорни обичај, који нема никакве везе са црквеним и религијским основама. – Славе славу, а не спреме колач и жито нити упале свећу. Неки, пак, сакупе госте и слава се претвори само у богату вечеру без молитве – додаје отац Владимир.

Јереј Владимир Замахајев на примеру бежанијске Цркве светог великомученика Георгија, где је доскора службовао, показује колико људи, заправо, иду у цркву:

– Парохији бежанијске цркве припадају блокови 44, 45, 61, 62 и 63, што је отприлике 30.000 станова. Нека у сваком домаћинству живи по три члана, то је 80.000 до 100.000 људи. На недељним литургијама окупи се 150-200 верника што је тек један до два промила укупне популације. На Божић или Васкрс дође између 1.000 и 1.200 људи. Причешћујемо по сат времена, а то је тек нешто више од један одсто становника који живе у тој парохији.

Иако је литургијски живот у зачетку, Горан Раденковић, православни теолог сматра да се у нашем народу, ипак, буди искрена побожност и жеља за живљењем у Христу. "Припадамо генерацији која данас више зна о православној вери од наших предака. Можда су они јаче постили, али погледајте колико данас има књига са хришћанском тематиком или колико уметника слика вредне и догматски исправне иконе", каже овај професор у богословији "Свети Сава" у Београду.

Раденковић истиче да је секуларизација у целој Европи озбиљно нагризла хришћански поглед на свет. Цитирајући аустријског мислиоца Стефана Алојза Шупетера, овај богослов додаје да је и "демократија постала замена за религију", а да разни универзални култови троше енергију хришћанства.

– Није толико битан број верника, јер је Христос говорио "Не бој се мало стадо" и "Много је позваних, али је мало одабраних". Зато на Цркву треба гледати као на задату категорију. Свети Августин је Христово учење назвао "docta spes", или учена нада у долазак Царства Божијег. Зато је хришћанство и култура срца и култура ума. Али, нажалост данас у свету расте фундаментализам док је оно танано префињено хришћанство у стагнацији – каже Горан Раденковић, подсећајући нас на опомињућу мисао Пола Валерија, француског песника и есејисте: " 21. век ће бити религиозан или га уопште неће бити".