У купињаку са Миланом и Миленом

Да нам се на путу није испречио поток, можда не бисмо ни уочили дрвену таблу која нас је, са туцаником насутог пута од Крупња према оближњем излетишту Змајевцу, упућивала да скренемо лево ка „рибњаку Марковића“. А опет, да нам предусретљиви Рађевци нису са толиким одушевљењем причали о породичном имању претвореном у „мали рај за туристе“, сигурно нам не би ни пало на памет да се у најврелијем дану ове године, након што смо се већ километрима пужевом брзином труцкали све гутајући прашину, провлачимо изувијаном стазом чији се крај ни издалека не назире, до неизвесног одредишта.

Искрено, скоро да смо одустали. Толико тога има да се види у Рађевини и околини, а времена мало. Вреди ли да га утрошимо на некакав рибњак, кад бисмо могли до Тршића, родног места Вука Караџића, или до манастира Троноше, обновљеног на темељима здања из 13. века, или до Беле Цркве, где је у Другом светском рату пукла прва устаничка пушка, или до споменика на Столицама, посвећеног историјском саветовању 1941. године, или до Ковачевића пећине, можда и да се спустимо до Дрине?

Превагнула је новинарска радозналост (о свим овим знаменитим местима већ је толико писано, а пећина и Дрина никуда неће побећи), али и глад – било је, наиме, већ време ручку. Даље нас је, дакле, водила помисао на свежу пастрмку, испечену са миришљавим травкама и послужену у дарежљивом хладу крошње неког од прастарих стабала којим овај део Србије обилује.

Одмах да потврдимо: све је било како смо и замислили. Нисмо, међутим, очекивали да ће бити не само истинит, већ и надмашен и онај други део приче, о младом, вредном брачном пару који је сопственим рукама такорећи на ледини подигао мало „етно-насеље“ (да употребимо овај све чешће коришћен назив) и намерава да га ускоро, преко свог интернет сајта, понуди гостима жељним да се за мале паре лепо одморе и науживају нетакнуте природе и укусне домаће хране.

Самостално до бољег живота

Милан и Милена су веровали да ће се бавити трговином све док њихов син, сада трогодишњи Вукашин, не одрасте и крене да ствара своју срећу. Убрзо су схватили да од овог посла у осиромашеном Крупњу нема много вајде, и да – ако желе бољи живот – морају да смисле нешто друго.

Тако је Милан са својим оцем Млађом прво направио рибњак са пастрмком, коју је продавао у својој радњи у Крупњу (у време веће тражње – кад су пост и славе – понуду мора да допуни и смрзнутом рибом од добављача са стране), онда је помислио да би могао да је припрема „на лицу места“ за гладне намернике, а затим је дошао на идеју да уз храну муштеријама обезбеди и преноћиште.

Убрзо је раскрчио простор изнад рибњака, а уз стару кућу никла су и два дрвена вајата, окружена баштом, опремљена старинским намештајем и модерним купатилима… Радови се настављају.

– Кад им запне у послу људи често посустану од бриге, или чекају да им неко други, држава или нека организација, реше проблем и помогну. Од тога нема вајде! То сам брзо схватио, па сам онда размислио шта ја то имам и умем, на чему бих могао да зарадим. Решио сам да овде, у овом малом рају на земљи, усред густе храстове шуме богате печуркама и разним плодовима, поред рибњака са мрестилиштем, на мекој зеленој падини украшеној цвећем и оивиченој купињаком, развијам сеоски туризам. Прво преко лета, а онда и зими – сањари Милан, док његова лепа и ћутљива жена послује око куће.

Одоше воћари у угоститеље

Запазили смо млад воћњак и у њему неколико кошница. Домаћини кажу да мед не продају, имају га таман за сопствене потребе. Али печурака – а у околној шуми највише има вргања или међедаре – могли би да сакупе на вреће. Боје ли се змија, по којима је овај крај некад био познат? Не, не срећу их често, а и навикли су.

За испраћај нам домаћини поклањају корпицу најкрупнијих купина које смо икада видели, као шљиве су, а сочне и слатке. Најлепши су украс „живе ограде“ која окружује имање. Такве на београдским пијацама коштају око 150 динара по килограму, а у Крупњу их откупљују за 10 динара. Са тим ценама разумљиво је зашто би воћари радије у „етно туризам“.

А нама је јасно зашто су два огромна рундова, која су нас дочекала бесним лавежом бранећи рибњак Марковића, потпуно равнодушно посматрала како „брстимо“ купињак.

А. Мијалковић