U kupinjaku sa Milanom i Milenom

Da nam se na putu nije isprečio potok, možda ne bismo ni uočili drvenu tablu koja nas je, sa tucanikom nasutog puta od Krupnja prema obližnjem izletištu Zmajevcu, upućivala da skrenemo levo ka „ribnjaku Markovića“. A opet, da nam predusretljivi Rađevci nisu sa tolikim oduševljenjem pričali o porodičnom imanju pretvorenom u „mali raj za turiste“, sigurno nam ne bi ni palo na pamet da se u najvrelijem danu ove godine, nakon što smo se već kilometrima puževom brzinom truckali sve gutajući prašinu, provlačimo izuvijanom stazom čiji se kraj ni izdaleka ne nazire, do neizvesnog odredišta.

Iskreno, skoro da smo odustali. Toliko toga ima da se vidi u Rađevini i okolini, a vremena malo. Vredi li da ga utrošimo na nekakav ribnjak, kad bismo mogli do Tršića, rodnog mesta Vuka Karadžića, ili do manastira Tronoše, obnovljenog na temeljima zdanja iz 13. veka, ili do Bele Crkve, gde je u Drugom svetskom ratu pukla prva ustanička puška, ili do spomenika na Stolicama, posvećenog istorijskom savetovanju 1941. godine, ili do Kovačevića pećine, možda i da se spustimo do Drine?

Prevagnula je novinarska radoznalost (o svim ovim znamenitim mestima već je toliko pisano, a pećina i Drina nikuda neće pobeći), ali i glad – bilo je, naime, već vreme ručku. Dalje nas je, dakle, vodila pomisao na svežu pastrmku, ispečenu sa mirišljavim travkama i posluženu u darežljivom hladu krošnje nekog od prastarih stabala kojim ovaj deo Srbije obiluje.

Odmah da potvrdimo: sve je bilo kako smo i zamislili. Nismo, međutim, očekivali da će biti ne samo istinit, već i nadmašen i onaj drugi deo priče, o mladom, vrednom bračnom paru koji je sopstvenim rukama takoreći na ledini podigao malo „etno-naselje“ (da upotrebimo ovaj sve češće korišćen naziv) i namerava da ga uskoro, preko svog internet sajta, ponudi gostima željnim da se za male pare lepo odmore i nauživaju netaknute prirode i ukusne domaće hrane.

Samostalno do boljeg života

Milan i Milena su verovali da će se baviti trgovinom sve dok njihov sin, sada trogodišnji Vukašin, ne odraste i krene da stvara svoju sreću. Ubrzo su shvatili da od ovog posla u osiromašenom Krupnju nema mnogo vajde, i da – ako žele bolji život – moraju da smisle nešto drugo.

Tako je Milan sa svojim ocem Mlađom prvo napravio ribnjak sa pastrmkom, koju je prodavao u svojoj radnji u Krupnju (u vreme veće tražnje – kad su post i slave – ponudu mora da dopuni i smrznutom ribom od dobavljača sa strane), onda je pomislio da bi mogao da je priprema „na licu mesta“ za gladne namernike, a zatim je došao na ideju da uz hranu mušterijama obezbedi i prenoćište.

Ubrzo je raskrčio prostor iznad ribnjaka, a uz staru kuću nikla su i dva drvena vajata, okružena baštom, opremljena starinskim nameštajem i modernim kupatilima… Radovi se nastavljaju.

– Kad im zapne u poslu ljudi često posustanu od brige, ili čekaju da im neko drugi, država ili neka organizacija, reše problem i pomognu. Od toga nema vajde! To sam brzo shvatio, pa sam onda razmislio šta ja to imam i umem, na čemu bih mogao da zaradim. Rešio sam da ovde, u ovom malom raju na zemlji, usred guste hrastove šume bogate pečurkama i raznim plodovima, pored ribnjaka sa mrestilištem, na mekoj zelenoj padini ukrašenoj cvećem i oivičenoj kupinjakom, razvijam seoski turizam. Prvo preko leta, a onda i zimi – sanjari Milan, dok njegova lepa i ćutljiva žena posluje oko kuće.

Odoše voćari u ugostitelje

Zapazili smo mlad voćnjak i u njemu nekoliko košnica. Domaćini kažu da med ne prodaju, imaju ga taman za sopstvene potrebe. Ali pečuraka – a u okolnoj šumi najviše ima vrganja ili međedare – mogli bi da sakupe na vreće. Boje li se zmija, po kojima je ovaj kraj nekad bio poznat? Ne, ne sreću ih često, a i navikli su.

Za ispraćaj nam domaćini poklanjaju korpicu najkrupnijih kupina koje smo ikada videli, kao šljive su, a sočne i slatke. Najlepši su ukras „žive ograde“ koja okružuje imanje. Takve na beogradskim pijacama koštaju oko 150 dinara po kilogramu, a u Krupnju ih otkupljuju za 10 dinara. Sa tim cenama razumljivo je zašto bi voćari radije u „etno turizam“.

A nama je jasno zašto su dva ogromna rundova, koja su nas dočekala besnim lavežom braneći ribnjak Markovića, potpuno ravnodušno posmatrala kako „brstimo“ kupinjak.

A. Mijalković