Шупа за четворо

Што волим кад ме пробуде са „добрим” вестима! Фамилија ваљда зато и служи: да једни другима саопштавају докле су пропали. Кад већ не могу лепо да живе, онда се суде, разводе, дижу кредите...

– Да си се телепортовао код мене да пишемо тужбу. Овог пута идем до Стразбура! – заурлала ми сестричина у девет ујутру на увце.

– Радице, о чему се сад радице... – покушавам да је насмејем, али ђавола. Озбиљно је. Много. Њен „фини” речник ми то казује.

– Онај „осми путник” у дворишту изгледа да је предао захтев за легализацију шупе! Долази да терамо уљеза! – треснула ми слушалицу. Постајем неуротичан: све је више раздражених рођака којима дођем као лутка за иживљавање на другом крају жице...

Кад је куповала стан у приватној кући, јунакиња ове епизоде у бескрајној козерији о Београђанима није ни слутила да је бивши власник шупу у дворишту већ „утопио” неком другом. Тешила се: не греје се на угаљ па јој озидани објекат с косим таласастим кровићем и не треба. Бицикл и препотопски шифоњер ионако чува на тавану. Узнемирила се тек кад је спазила да се, како је рекла, „главоња” усељава у двадесет бетонских квадрата. „Довео је и жену и клинце уписао у оближњу школу. Немају ни воду ни канализацију, а струју му дистрибуција прикачила. За двеста еврића испод руке, бројило ће да утуре и у гнездо на јаблану! У ком веку ми живимо! Где ће те шупаџије да иду у ве-це и да купају жгадију!” офирала ми их је Радица чим је пре три године провалила њихову драму и, као „главна ликуша”, ускочила у сопствену трагикомедију.

Пијемо кафу и кроз прозор гледамо дођоше. У овом граду иначе са прозора може да се сазна све о било коме из суседства, камоли о „шупаџији” што се с лавором пуним фекалија врзма око простртог веша.

– На свом смо. Још мало па домаћини. Воду да довучемо и стижу папири... – чујемо док сркућемо. Кафа ми баш горка.

– Ликушо, стави ли шећер?

– Две кашичице жутог...

– Жути је, кажу стручњаци, невиђена превара. Сви смо били у заблуди. Доспи ми једну белог... – пружам шољицу. Хоћу да засладим горчину живота. Али нема толико шећера.

Пресавила Радица табак, дванаести по реду, ја срочио, накитио, све, лепо, како јесте. И лепше! Пријаву овај пут однела „на руке”. У полицијској станици јој појаснили да је то „бивши колега” који се ту „привремено склонио”. „Шта да се ради, госпођо, што су прошле већ три године. И Панчевачки мост је подигнут као привремени прелаз преко Дунава па, ено, и сад значи народу. Пре или касније, то се мора решити”, рекао јој инспектор. „Заразиће нас, човече! Избацују измет лавором у хортензије, базди цела улица! Не могу ни кафу да попијем на тераси!” повисила је тон угрожена грађанка. „Случај је за санитарце, не за нас. Једино могу да вас посаветујем: пијте кафу у соби”, испратио ју је дежурни.

Расписала се Радица. То јест ја. Послала „први чин” свим инспекцијама. Други саветовалиштима. Трећи – суду. Нико није надлежан! Зна она да не може да се легализује помоћни објекат који нема основне услове, али... „У земљи чуда све је могуће!”, рида ми често на увце до зоре. На телефон сам ставио сунђерчић да се не ожуљим. Док ја чувам ушну шкољку, Радица је на ивици „расплета”, хоћу рећи лудила. Сумња да ће преко везе „падобранци” да добију воду, а потом и документа за топли дом. Чак су покушали „на јуриш” да прокопају канал до уличне цеви, али је рођака бацила тек процветали кактус на радника са ашовом под њеном терасом. Због насталог хаоса полиција је зауставила радове, а Радица сад Европским судом за људска права прети општини, граду, држави...

Она куне, а ја – китим. На пет места у тужби споменуо сам смрад и могућу епидемију, на четири бол и душевну патњу, а – тек сад видим! – на свега три уништену егзотичну биљку. Да није мало... Ма да ја то појачам! За сваки случај. Судије у Европи сто посто воле цвеће.

Дарко Калезић