ЗЕМЉА ЗА САКСИЈЕ

Да терет реформи уме да буду неправично распоређен и болан више је него јасно, али Арапи дају пример каква може да буде цена тврдоглавог опирања социјалним, политичким и економским променама.

Арапски свет деценијски каска. Свестан је проблема, али је у сталном страху да мења своје аутократске режиме па и не нуди алтернативе. Промена, верују, може да донесе још горе стање.

Ту је онда и религија. Верске власти држе контролу над статусом појединца: умногоме одређују политички идентитет, подржавају ауторитете, одређују лимите женама, ограничавају интелектуалну подозривост.

За арапска друштва важи правило као и за сва друга: тамо где се лидерство препушта верским ауторитетима теже је створити савремену државу. Проблем је у томе што су код већине Арапа лидери пилоти, а исламски духовници копилоти.

На све то и посебност света ислама дефинисана као кисмет, судбина. Алах је некоме дао, некоме одузео. С тим се мири – што је додатна кочница промена.

Eксперти су последњих седам година, у оквиру Програма УН за развој, истраживали разне области живота Арапа: од владавина, привреда, образовања, сиромаштва, односа полова, људске околине. Закључци су недовољни да би покренули промене, довољни да УН предвиђају наставак погоршања ситуације у којој живи триста тридесет милиона Арапа.

Ускраћени за истинску подршку својих поданика, краљеви, емири, шеици или председници су у сталној потрази за легитимитетом. Најчешће га обезбеђују претњама, знајући да уплашен и несигуран појединац под сталним стресом није у стању да се избори за промене.

Чињеница је да су арапски режими ниско пласирани на листама политичких слобода, а високо по рејтинзима корупције. Непотизам је учинио да се председничке власти не разликују од династичких. У шест држава региона забрањене су политичке станке. Избори су предвидљиви и манипулисани. Ванредно стање користи се као оправдање за полицијску репресију.

Најновија истраживања показују да се појачава цензура Интернета претварајући регион у један од најзатворенијих на свету. Чак 14 од 18 држава Блиског истока и северне Африке филтрира Интернет.

Економије региона и даље су махом монокултурне: 70 одсто прихода долази од нафте. Током 25 година арапски свет је инвестирао 3.000 милијарди долара на начин који није подигао општи стандард ни створио нове послове. Упркос петро богатству, застрашујући је податак да је бруто производ по становнику у дугом периоду од 1980. до 2004. растао више него скромних пола процента годишње.

Када прочитам да двоје од петоро Арапа живи у сиромаштву и да незапосленост не пада испод 15 процената – помислим на Србију. На силне милијарде евра које су овде ушле последњих девет година, а ми и даље без аутопута, без производње, без запослености.

Иако је стопа раста становништва нешто смањена последњих година и даље је висока па је 60 одсто млађе од 25 година. Око четиристо милиона Арапа, колико ће их бити за шест година, појачаће притисак на основне услуге, храну и воду која недостаје. У међувремену су пустиње прогутале две трећине арапске земље.

Да би се ускладиле с природним растом, арапским земљама је на сваких пет година потребно четири милиона нових радних места. Тешко остварљиво. Сретао сам по Каиру инжењере који возе такси. Срећем их и овде. Млади Арапи, као и Срби, прижељкују иностранство.

Жене заслужују боље место у кући, на послу и у политичком животу. У сиромашнијим арапским земљама половина жена је неписмена.

Зашто је онда арапски свет, толико богат нафтом, тако назадан, да употребим тај груб термин?

Арапи су ме увек подсећали на деценије колонијализма или на притиске и завере запада. Онда би, полутихо, говорили о својим аутократама. Или о имамима који их упозоравају да је „непријатељ пред вратима”.

Део објашњења припада конфликтима и ратовима који одвлаче огромне трошкове наоружања: окупација Палестине, интервенција у Ираку, грађански ратови у Судану, Јемену и у Сомалији. Србија, рецимо, има највећи број избеглица на Балкану, арапски свет је са седамнаест милиона расељених на првом месту у свету.

Решења? То је увек тежи део посла. Политичари се позивају да уважавају владавину права, да штите човекову околину, да диверсификују економију, да обезбеде већа права женама, да реформишу образовање и здравство. Проблем је тамо, као и овде, што дијагноза не води стратешким решењима.

Одакле почети с реформама када је свака област важна па приступ мора да буде свеобухватан? Логично би било да импулс променама дају они који су на власти, али властодршци слабо обраћају пажњу на озбиљне анализе.

Власт фосилизује и одупире се променама. Зато УН говоре о „ломљивости политичких, социјалних, економских и еколошких структура региона”, о рањивости на спољне интервенције.

Можда се објашњење ових озбиљних феномена назадовања крије тамо где се ретко тражи: на улици. Толико сам пута ходао Каиром, Дамаском или Триполијем и увек се питао зашто су улице толико прљаве када су арапске куће чисте.

Закључак се наметао сам по себи, јер долазим из града у коме су станови такође уредни, али се кроз њихове прозоре избацује смеће, из ишараних лифтова се краду сијалице, нема тих тек уређених фасада или клупа по парковима које ће се сачувати од вандала.

Демократија се не тиче само слободних избора. Тиче се образовања и грађења независних институција као што су судство и слободни медији. Прави грађанин не брине само о себи и свом стану, али Арапи, као и Срби, не осећају да су власници државе, улице, парка где живе.

Држава, улица, парк, убеђени су, припада тамо неким политичарима, а њима је препуштена само окућница. Зашто би бринули о нечем „туђем” када осећају да се власници државе не брину о њима.

Тог „другог”, власти која оличава државу, плаше се. Нису, као на западу, убеђени да нешто битно могу да промене. Арапи властодршцу не верују због начина на који држи власт, што гуши њихове слободе, што знају да је корумпиран. (Овде је нешто боље, мада подсећам на рејтинг српског парламента.)

Када лидери Арапа и Срба причају о реформама, некако ме подсећају на људе који се опиру да промене земљу у саксијама. Заборављајући да ће, ако се предуго одлаже, цвеће увенути а да из старе земље ништа ново неће никнути.