Они штите сведоке и оштећене

Кроз Службу за помоћ и подршку оштећенима и сведоцима која је 2006. године основана при Већу за ратне злочине Окружног суда у Београду, до данас је „прошло” више од 1.000 сведока и жртава. Свима њима, припадници службе помогли су да се осећају сигурно и безбедно, али и да њихово сведочење пред судом не доведе до поновног преживљавања патњи, повреда и траума. Иако је досадашње постојање и деловање ове специјализоване службе оцењено као изузетно позитивно, као и да она доприноси бржем, ефикаснијем и економичнијем судском поступку, њени координатори се још усавршавају и едукују.

Због тога ће, представници српског правосуђа, међу којима је и Синиша Важић, председник Окружног суда, секретар Оливера Ђурић и Ивана Рамић, портпарол и координатор службе, предстојеће недеље учествовати на студијском путовању у Великој Британији. На позив Краљевског суда из Манчестера, представници српског правосуђа посетиће тамошњу службу за сведоке формирану при овом суду, полицији и неким невладиним организацијама. Ову посету организовала је мисија ОЕБС-а у Србији која подржава процес формирања оваквих служби у судовима опште надлежности у Србији.

– Када су почели први поступци пред Већем за ратне злочине, а нарочито касније када је број предмета почео да се повећава, почели смо да се суочавамо са проблемом обезбеђења присуства сведока пред судом. Нарочито, због чињенице да највећи број тадашњих, али и садашњих сведока, живи ван Србије. Такође, се неретко код сведока могао препознати страх и узнемиреност и то не само због чињенице да треба да сведоче у Београду, већ и због тога што треба да дођу у суд, да се сретну са окривљенима, да сведоче о веома тешким и потресним догађајима – наводи Ивана Рамић, портпарол и координатор службе Окружног суда у Београду.

За многе жртве, према њеним речима, само појављивање пред судом и препричавање, па самим тим и поновно проживљавање трауматичних догађаја, представља велику непријатност и стрес. Секундарној виктимизацији, објашњава Рамићева, посебно су изложене оне категорије жртава које се, због узраста, психофизичких карактеристика или природе злочина коме су биле изложене, сматрају посебно рањивим (деца, жртве сексуалних деликата).

Имајући све ово у виду, надлежни у суду су одлучили да, поред прописаних процесних мера заштите, предузму и неке „ванправне” мере како би се жртве и сведоци „охрабрили” да пред судом испричају своје приче, допринесу утврђивању истине и остваривању правде. Захваљујући пракси и искуствима других земаља које су раније основале Службе за помоћ сведоцима и оштећенима, као и ономе што су представници Окружног суда видели у Хашком трибуналу, јавила се идеја да се при Већу за ратне злочине оснује специјализована Служба за помоћ и подршку жртвама и сведоцима. Оснивање службе и њен рад помогли су Министарство правде САД и мисија ОЕБС-а у Србији.

– Од оснивања, више од хиљаду сведока имало је помоћ и асистенцију запослених у овој служби. Међу сведоцима је било особа из Србије, земаља у региону (Босна, Хрватска), али и оних које живе у неким другим европским државама. Служба превасходно пружа све неопходне практичне информације сведоку: информације о транспорту, смештају, локацији суда. Уколико је у питању сведок који никада није био у Београду или који не би могао да се снађе у престоници, служба организује да он буде сачекан по доласку. Запослени у служби, потом резервишу хотел и авионску карту ако сведок долази изван Србије и ако је неопходно да преспава у Београду. Запослени у служби са сведоцима разговарају о процедури сведочења, распореду седења у судници, правилима понашања и редоследу којим се постављају питања – објашњава Рамићева.

Запослени у служби, међутим, са сведоком не разговарају о садржини исказа који ће дати пред судом нити о самом предмету. На дан сведочења, запослени у служби дочекују сведока на улазу у зграду, потом их смештају у просторију посебно намењену за њих, нуде их кафом и соком и проводе са сведоком време док их не позову у судницу.

– У просторији за сведоке постоје часописи, дозвољено је пушење, а сведоци трему могу да „разбију” и гледањем телевизора. По позиву сведока у судницу, службеник га прати до ње, а по завршеном сведочењу чека га испред и прати до излаза или до просторије за сведоке. Истовремено са оснивањем службе објављен је и Информатор за оштећене, односно сведоке који садржи основне податке о служби и суду, контакт податке, фотографије судница са распоредом седења, појашњење тока сведочења, мапу града, локацију суда и сл. Овај информатор се доставља сведоку уз позив. Информатор је штампан на српском и албанском језику – открива Рамићева мало познате детаље у вези са службом.

Према њеним речима, у последње време приметно је повећање броја оних који се одазивају позивима суда. Приметно је, такође, да је мањи број оних који траже заштиту, иако је она предвиђена законом. Имајући у виду овакве податке, председник Окружног суда Синиша Важић покренуо је иницијативу да се служба за помоћ оштећенима и сведоцима, формира и при судовима опште надлежности у Србији.

– Први корак у циљу оснивања оваквих служби при судовима опште надлежности представљала је конференција која је организована уз подршку Министарства правде Републике Србије и у сарадњи са мисијом ОЕБС у Србији, крајем новембра 2008. године чији су учесници били председници окружних судова Републике Србије и београдских општинских судова док су предавачи били представници ових служби из региона (Босна и Хрватска), као и представник амбасаде САД који су представили начин оснивања, организацију и функционисање оваквих служби у оквиру правних система њихових држава.

Мирослава Дерикоњић