Историја 2007.

Сутра у поноћ година 2007. одлази у архиву која ће једног дана постати историја. У минулих 365 дана ми, новинари, исписивали смо њен нацрт. Не претендујемо да смо све објаснили и све (сасвим) разумели, али оно што је први утисак, то је да се у години на измаку у ствари ништа није суштински променило, али да је на њеном крају, у односу на почетак, ипак све сасвим другачије...
АТЕНТАТ У ПАКИСТАНУ донео је драму на самом крају године, потврдивши песимистичке прогнозе кад је реч о овој земљи југа Азије. Током целе 2007. у Пакистану је на делу била "пузећа талибанизација", а убиство Беназир Буто није само крај наде у миран, грађански расплет у земљи која је све досад ипак била више муслиманска него исламска. Атентат на главног лидера опозиције, бившу премијерку, доказ је да талас џихада који се прелива из суседног Авганистана, може врло брзо да постане цунами. И да дође до пакистанских нуклеарних бомби, које су, још док су биле само у нацртима, имале епитет "исламских". Трагедија на крају ове, лоше је знамење за почетак идуће године.

АМЕРИКА би иначе, да бомбаш самоубица није ликвидирао Беназир Буто, била на почетку овог прегледа, као главна сила, од које све почиње и са којом се све завршава. Пакистан је, уосталом, њен кључни савезник у "рату против терора". А терор је, по свему судећи, већ на пакистанском тлу: са истом уверљивошћу аргумената и недостатком конкретних доказа може се тврдити да је Осама Бин Ладен у Пакистану, као што је Ратко Младић у Србији.

Ово је иначе била још једна година америчког унилатерализма, а све у свему највећа светска сила у 2007. није ни приметно ојачала нити озбиљније ослабила, премда је салдо донео више разлога за бригу него за здравице.

На њеном главном спољнополитичком фронту, у Ираку, година се боље завршава него што је почела. Буш је у јануару наредио ангажовање додатних 30.000 војника, што је у први мах изгледало као безнадежна коцка, да би на крају испао добитак. Насиље је ипак опало, по неким рачуницама више је него преполовљено, борбе су смањене – али политички расплет који би омогућио излазак још није на видику.

ИРАН је при том целе године био главни негативац у очима Запада, у неколико наврата је изгледало да ће његова непопустљивост у нуклеарним амбицијама заискрити варницу за нови блискоисточни пожар, да би, као у некој великој драми, после кулминације уследила неочекивана катарза. Америчке обавештајне агенцију су, наиме, изненада закључиле да је Техеран још 2003. одустао од нуклеарног наоружавања, премда не и од других користи од атомске технологије...

СЕВЕРНА КОРЕЈА, уз чије име у извештајима великих агенција по правилу иде епитет "последње стаљинистичке државе", још једна је земља која је ове године изашла из табора непоћудних, приставши да своје атомске бомбе трампи за економску помоћ. Процес је у току, а потврда за то је и прво писмо са Бушовим потписом које је стигло на адресу енигматичног драгог вође из Пјонгјанга, Ким Џонг Ила.

РУСИЈА И ПУТИН су 2007, више него године пређашње, били на насловим странама. На нашим превасходно због Косова, на светским не само због тога. Ово је, могло би се рећи, била година обнове њеног статуса велике силе, са чим многи још оклевају да се суоче. У фебруару, у Минхену, Путин је подсетио на стара (по некима добра) хладноратовска времена, када је не баш бираним речима критиковао унилатерализам САД и њену "готово неконтролисану употребу силе". У марту је на главну вашингтонску адресу стигло упозорење да Москва не прихвата америчке планове за инсталирање ракетног штита на територији почившег Варшавског уговора (У Пољској и Чешкој). У јулу, Русија је иступила из уговора који ограничава конвенционалне снаге у Европи.

Обновљене су и стратешке патроле руских бомбардера у међународном ваздушном простору и редовно крстарење ратних бродова и нуклеарних подморница у међународним водама, по шеми из хладноратовске ере. Допингована скупом нафтом, руска економија ће у овој години забележити раст од седам одсто и њен БНП ће нарасти до 1,3 билиона долара. Руски повратак као фактора на светској сцени има дакле подлогу, и отуда, дијагноза коју је дала кинеска агенција Хсинхуа – да су односи Русија – Запад ове године из фазе "облачних" прешли у фазу "тмурних" – изгледа прилично уверљиво. Не само због Косова.

КИНА се у овом периоду није посебно истицала, припремајући се за глобалну промоцију свог новог статуса на Олимпијади чији је домаћин 2008, али и "мало више истога" у њеном случају је импресивно: 2007. је била још једна у низу са двоцифреним економским растом, рекордним трговинским суфицитом (200 милијарди долара), јаком националном валутом и нараслим амбицијама – обарање првог сателита у космосу изведено у јануару само је наговештај ствари које ће доћи.

ЕУ је прославила 50. рођендан, а потом проширила спољне границе свог унутрашњег простора без граница. Шенгенска тврђава је постала већа, а колико ће се обистинити обећања да ће се у њу, што се нас тиче, у 2008. лакше улазити, остаје нам да се ускоро уверимо.

ФРАНЦУСКА је добила новог председника, а Никола Саркози је победник и у првим реформским окршајима са штрајкачима из размаженог јавног сектора. У вестима је био и због растанка са супругом, али и због нове, за папараце веома атрактивне сапутнице за коју се још не зна да ли ће му постати и животна пратиља.

БРИТАНИЈА је добила новог премијера – Гордон Браун је заменио Тонија Блера (који се пред крај године преобратио у католика). НЕМАЧКА је у првој половини 2007. показала доста умешности у европским и светским пословима, али Ангела Маркел је после тога била веома дискретна. ПАЛЕСТИНЦИ су се поделили и територијално: радикални Хамас је постао суверен у Гази, а умерени Фатах на Западној обали, а испратили смо и још један покушај да се разреши ово средиште блискоисточне кризе. ЈАПАН је начинио неколико корака да постане "нормална земља" и ослободи се хипотеке губитника у Другом светском рату, али је морао да промени премијера...

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА МИР додељена некадашњем јастребу из Клинтонове администрације, екс-потпредседнику Алу Гору и Међувладином комитету експерата УН, за њихов допринос разумевања опасности коју доносе климатске промене, потврдила је да је глобално загревање у години која се управо завршава добило статус претње планетарној безбедности. Мало је, међутим, учињено, да се са том опасношћу адекватно суоче они који су томе највише допринели и који, по природи ствари, највише могу и да помогну.

Све у свему, 2007. није била ни страшна ни чудотворна – и премда је и у њој било ствари које се нису морале догодити, није било превише тога што је морало бити избегнуто.