Десанка, и тачка

Десанка је истерана, па враћена. А Десанка није учесница ријалити програма и није је Велики брат избацио из такмичења, да би је после, на захтев гледалаца, опет вратио. Сценарио сличан оном по којем се одвијају опскурне емисије задесио је нашу највећу песникињу. Да апсурд буде већи, Десанку Максимовић из књига за трећи и четврти разред средње школе покушали су да избаце на предлог Завода који би, бар како му име каже, требало да се бави унапређењем образовања и васпитања. Потом је ову идеју без опирања усвојио Национални просветни савет (НПС), који је задужен за повећање квалитета образовног система. У овом телу седи 35 угледних чланова просветне заједнице који су ту, између осталих, и на предлог Српске академије наука и уметности и Матице српске. И на крају, овај предлог својим потписом је, како то закон налаже, аминовао министар лично. Све то је и обзнањено у „Просветном гласнику” другог дана јуна.

Међутим, кад је вест о „смањену учешћа” Десанке Максимовић у животу средњошколаца из службеног листа доспела у јавност, одједном се цео случај нашао у „фази разматрања”. И сам министар је покушавао да угаси ватру тврдњама како ништа није готово.

– Сигурно као министар нећу дозволити да буде смањен, него се залажем да се апсолутно њено учешће у школском програму повећа – покушао је Шарчевић да смири страсти.

Да ипак неће бити зиме за Десанку било је јасно кад је премијерка Ана Брнабић са „Твитера” поручила:

– Никада се Десанка Максимовић неће избацивати из образовног система Србије. Никада. Тачка – твитнула је премијерка.

Али нико, од Завода преко НПС до министра, не одговара на питање чија је грешка омаловажавање дела чувене песникиње. Међутим, закон каже да Завод одговара НПС, а НПС министарству. Дакле, формални кривац је само један – ресорни министар Младен Шарчевић.

Уколико министар није читао документ који је потписао, за казну би требало да прочита поново све песме Десанке Максимовић. А уколико је документ о Десанкином ражаловању прочитао, треба да се повуче.

У свом образложењу комисија Завода, од које је све кренуло, сматрала је да се ова песникиња „не уклапа у епоху”. У некој, не тако давној епохи, Десанки је за живота подигнут споменик. У епохи министра Шарчевића држава се научника сетила тек кад се Београдски универзитет стрмоглавио са Шангајске листе, а професори су описивани као „бандоглави”. Како ученицима из такве епохе замерити кад на вест да за Десанку Максимовић у њиховом образовању нема места кажу: Па, шта, све то има на нету!