Новогодишњи бој

Престарио сам за Деда Мраза, али још верујем у новогодишњу чаролију и баш волим ту слатку претпразничну атмосферу. Комшинице увијају сармице, комшије чисте пиштоље, пазари се силна пиротехника... А код нас у кући, окупљени око празничне трпезе, слушамо последња очева упутства о плану евакуације у току новогодишњег честитања.
Мудра старина је у то уткала толико духа и радости да нам, годинама ево, не пада на памет да поноћ дочекамо стојећи. Чак је и бака под посебним режимом кондиционих припрема, како јој после хитрог залегања не би био неопходан бањски опоравак...

Ово вам причам не бих ли вас приволео да прихватите овај обичај, јер силни апели да се не шенлучи и не дивља у време дочека очигледно производе контраефекат и из године у годину ситуација је све гора. Што се грађанство више умољава да не води своје приватне ратове са подсвешћу, небесима и комшијским окнима, то је асортиман употребљивог оружја и оруђа све већи. Можда треба играти на наш пословични инат и званично затражити да се што више пуца, минира, руши, пали, вози у пијаном стању, па за инат то нећемо чинити, јер власт то тражи од нас?!

Елем, за ову годину стари татко је перфектуирао следећи сценарио: пет минута пре поноћи престају све друштвене активности у кући, по старешинству се одлази у тоалет и у њему задржава што краће, са трпезаријског стола се узимају нумерисане папирнате кесе са сендвичем и соком и по унапред утврђеном реду стајања постројавамо се у предсобљу.

Два минута пре свечаног одбројавања мајка замрачује све просторије, преко лампица на јелки се пребацује ћебе (синтетичко и тамно, купљено специјално за ту намену), ја као највиталнији помажем баки да се смести испод комоде у дневној соби, мерим јој притисак и убеђујем да нису Немци опет пошли на Београд.

Супруга спушта ролетне, проверава батеријске лампе и са дететом мирно одлази пут оставе, смештајући се дијагонално од тегли са зимницом, тик иза каце са купусом.

Отац везује куче за ногаре кухињског стола и умирује га са две сармице, а затим остварује последњи визуелни контак с баком, овог пута уверавајући је да су партизани већ на Чукарици.

Отац и ја онда испраћамо мајку у лифт и заглављујемо га на пола спрата, далеко од домашаја пројектила, свих калибара. Наравно, њој следује дупли "ланч пакет", јер постоји реална могућност да у лифту дочека и репризу Нове године. За не дај боже снабдевамо је и бадњаком уколико они из "лифт сервиса" одлуче да споје празнике...

Минут пре разлаза две године, мушки, без видљивих емоција, рукујем се с оцем и за њим закључавам врата плакара и на њих нагуравам мадрац са брачног кревета.

Од тог тренутка преузимам извршну команду, оптрчавам све положаје, проверавам психофизичко стање укућана и обећавам баки да нећу одати илегалце, уколико ме заробе.

Кад чујем да комшија са шестог спрата репетира службено наоружање, залежем у каду и одбројавам двапут спорије од ритма откуцаја срца.

С првим пуцњем задржавам дах, пазећи да ногом не одврнем славину за врућу воду и полако почнем да бројим до 2.632.000, што је у принципу довољно времена да се избегне и најудаљенији рикошет.

Погнуто, цик-цак претрчавањем проверавам има ли на прозорима видљивих оштећења, ономатопејом сове дајем супрузи и детету знак да полако напусте оставу, одбрављујем оца, довикнем мајци: "Срећна Нова година" и без оклевања трчим ка баки.

– Срећно нам ослобођење синко! Зна ли се колико је наших страдало – целива ме у образе, покушавајући да се усправи.

Препуштам је оцу, одвезујем куче и спроводим га кроз стан у нади да ће нањушити евентуална заостала минско-експлозивна средства. Пажљиво склањамо ћебе са јелке да изненадан сјај лампица не би изазвао некога на накнадни рафал и тек затим палимо светла у стану.

Сви смо још у стању пуне приправности и само климањем главом потврђујемо да је стигла Нова година.

Тек када је и мајка на сигурном честитамо, онако, људски. Како је већ прошло пола сата од последњег пуцња, време је да отац и званично прогласи вежбу успелом и укине ванредно стање.

Е, тада одбројавамо онако за себе, за своју душу: 10, 9, 8, 7... "Срећна Нова година" с малим закашњењем.

– Је л` то генерал Жданов послао помоћ – питаће бака док отварамо поклоне?

– Јесте бако! Нажалост, Деда Мраз је устрељен на три места док је прелетао Београд...