С југа Италије – у свет

Пица је из Италије кренула у освајањепланете. Иако је неки сврставају у „модерну храну”, заправо потиче из давних времена.

Отприлике када је наш примитивни предак научио да мељући пшеницу прави брашно, а онда га меша са водом да би добио тесто и затим га пече на ватри. Јесте да је тај некакав нафиловани хлеб преживео векове, освајања, ратове и тираније, па је тек у 16. веку умешена и испечена „наполитана” постала добро познат специјалитет.

У почетку је идеја Наполитанаца била да направе што укуснији класични „згњечени хлеб” и због тога су почели да га „украшавају” белим луком, сољу и сланином, или у још „богатијој” верзији сиром и босиљком. Права прекретница је настала тек када је у Европу стигао парадајз, који је веома важан за прављење пице.

Увезен у Европу из Перуа, захваљујући шпанским колонизаторима који су тамо стигли после открића Америке, парадајз је први пут употребљен у кухињи у виду соса, посољеног и скуваног са босиљком. Неки инвентивни Наполитанац сетио се да би сос могао да поспе по „згњеченом хлебу” тако да прича о пици налик оној коју сада правимо са кечапом започиње, ипак, у другој половини 18. века. То је датум који се прославља као званични рођендан класичне пице са „парадајзом и моцарелом”.

После успеха на Апенинском полуострвуи захваљујући мноштву италијанских емиграната, креће пут Америке, тачније Њујорка.

Тренутак највеће славе за пицу био је 1889. године, приликом посете тадашњих суверена Италије – краља Умберта Првог и краљице МаргеритеНапуљу. Кажу да је најбољи мајстор за пице у Напуљу Рафаеле Еспозито направио за добродошлицу три различите пице: једну са сланином, сиром и босиљком, другу са парадајзом, белим луком, уљем и ориганом и трећу – пицу „помодоро е моцарела” са парадајзом, уљем, моцарелом и ориганом, чије су боје намерно асоцирале на италијанску тробојку.

Након што је окусила све три, краљици се највише допала ова последња и пожелела је да одликује мајстора који ју је измислио. А он је у знак захвалности одлучио да ову врсту пице назове по имену своје вољене краљице, дакле „маргерита”.

Рецепт:

Добро тесто за пицу прави се као и оно за хлеб са додатком уља, или другачије – тако што се умесе килограм брашна, коцкица квасца размућена у три децилитра млаке воде са малчице шећера, децилитар и по јогурта, кесица прашка за пециво, две пуне кашичице соли (по потреби се дода још мало воде што зависи од квалитета брашна). Од додатака – све што се нађе у фрижидеру. Препустите се кулинарској машти. И једе се , наравно, врелада „цврче” непца.

Р. Поповић