Србија омиљени избор руских емиграната

Од почетка специјалне војне операције у Украјини, фебруара 2022 године, Русију је напустио велики број грађана. Тачни подаци нису познати, али се помиње број од неколико стотина хиљада људи. По неким проценама, тај број је и много већи. Ради се углавном о млађим особама које су желеле да се склоне од ратних збивања у Украјини, али не само о њима. Повели су са собом супруге, децу, па и друге чланове породице.

Руски извори наводе да у новој средини углавном раде од куће за руске или стране фирме, а неки су засновали свој бизнис. Брзо су се снашли, успоставили везу са сународницима и, како се запажа, не склапају брза познанства и пријатељства са домаћинима. Коректно се односе према њима и та коректност је обострана. Матичну земљу нису заборавили и осећај патриотизма и даље негују. Многи размишљају о повратку у погодно време.

Међу онима који су напустили земљу има и особа које се критички односе према политици руководства, пре свега у вези са спровођењем специјалне војне операције у Украјини или шурују са страним центрима. Појединци су проглашени страним агентима и суочавају се са свим последицама које таква одлука доноси. Било је предлога да им се забрани повратак у земљу, али званична одлука није донета.

Аутор текста на руском порталу РБЦ констатује да су грађани који су напустили земљу ,,отишли, нашли стан, добили одобрење за боравак, послали децу у месну школу. Не чекају боља времена, они живе у садашњости”. У тексту се углавном набрајају земље у које је отишао највећи број грађана. Аутор наглашено избегава залажење у политику и не наводи званичне изворе, па се његови закључци могу примити са одређеном резервом.

На прво место међу земљама у које је отишао највећи број грађана Русије, аутор је навео Србију. Према његовој процени, у Србију је у последње три године дошло око 300.000 грађана Русије, а 50.000 је до данас остало. Београд је постао ,,нови руски Вилњус”, каже аутор. Он пише да се домаћини лојално односе према придошлицама и да је та лојалност обострана. За улазак у земљу није потребна виза. Придошлице већ имају све своје: обданишта, лекаре, салоне, руску кухињу са доставом хране кући, обезбеђен превоз ствари из Русије. Они који користе аутомобиле могу набавити навигатор на руском језику.

На другом месту је Турска. У тексту се каже да се око 150.000 руских грађана већ одомаћило тамо и да тамо имају своје школе, клинике, адвокате. Многи не намеравају да се врате. Кажу да је Турска „топ” за живот: јефтина је, имају море и сунце целе године и брзо се адаптирају. Турска је, иначе, једна од најпривлачнијих туристичких дестинација руских грађана.

Суседни Казахстан је на трећем месту. У ову бившу совјетску републику ушло је последње три године стотине хиљада руских грађана. У њу се улази без визе, лако се налази стан, живот није скуп, брзо се добија боравак и лако се налази посао. У Казахстану је и после распада Совјетског Савеза остао да живи велики број грађана руске националности, док су из неких других република бежали главом без обзира. Већина домаћег живља говори руски, а храна и обичаји нису страни новим придошлицама.

Много штошта од тога важи и за бившу совјетску републику Грузију, коју је аутор ставио на четврто место. У њој је уточиште последње три године потражило око 100.000 грађана Русије. Већина намерава да тамо и остане. У тој земљи им ништа није страно, а руски језик говори већина домаћег живља. Ни домаћини ни придошлице се не упуштају у политику која је и једнима и другима у недавној прошлости нанела доста зла и непријатности.

Мало необично звучи податак да су Уједињени Арапски Емирати такође у врху листе. Дубаи је постао нека врста Меке за грађане Русије. Многи Руси који су економски просперирали тамо, граде станове за своје породице.

Руски медиј констатује да постоји још једна истина о којој се у јавности мало зна и о којој се готово уопште не пише. Ради се о одласку грађана Русије у земље јужне и југоисточне Азије и Далеког истока. Тајланд, Вијетнам, Индонезија и Шри Ланка су последњих година такође постале привлачне дестинације за грађане Русије. Погодности су безвизни режим, јефтине станарине, храна „за копејке”. Рајска клима је погоднија од руске зиме, кажу придошлице. Неки од њих се после одређеног времена ипак враћају пошто не могу да се уклопе у локалне прилике.

Одлазак грађана из Русије у последње време је значајно смањен, по неким оценама сведен је на минимум, а многи који су отишли или су се вратили или намеравају да се врате. То ће умногоме зависити и од прилика на међународној сцени, у првом реду од ситуације око Украјине.

Многи грађани Русије су и ранијих година одлазили у друге, пре свега западне земље, у потрази за нечим новим или због бизниса. После вишедеценијске гвоздене завесе, људи су једноставно желели да виде како изгледају и како се живи у другим земљама. У јавности се оцењује да је слобода путовања у друге земље једно од највећих достигнућа постсовјетске Русије. Припадници млађе генерације се не сећају готово невероватних сцена када су туристи из Совјетског Савеза током групних, строго контролисаних путовања у приморске земље, улазили у воду на плажама и излазили из ње на знак пиштаљке.

Руски извори тврде да грађани руске националности живе у готово свим земљама света и да је руска дијаспора изузетно бројна ‒ око 21 милион људи. Пре пар година највише их је било у Украјини ‒ 8,3 милиона, затим у Казахстану 3,5 милиона, па у САД 3,1 милион, у Немачкој 2,2 милиона, а затим следе Узбекистан, Белорусија и Канада са преко пола милиона житеља.