Страх од новог времена

Драма Максима Горког „На летовању” (1903) чеховљевски је приказ живота групе ликова, интелектуалне елите тадашњег друштва, ухваћених у тренуцима летње доколице, када се постепено откривају детаљи из њихових унесрећених живота, промашених бракова, неузвраћених љубави, лажних пријатељстава, погрешно изабраних професија. Представа редитељке Радмиле Војводић, остварена у оквиру конзистентно и суверено спроведеног психолошког реализма, изведена је на веома лепом и адекватном простору Института за биологију мора у Доброти (Котор).

Највећи део радње се дешава у башти, испред зграде Института; са леве стране је зграда, на чијој се тераси одвијају секундарни призори; десно од баште је море, на којем плута платформа на којој извођачи, такође, играју. Овакав концепт простора омогућава ефектно извођење симултаних призора, а у целини посматрано амбијент је одлично искоришћен у реализацији низа редитељских идеја.

Нада Шаргин продорно игра меланхоличну и разочарану, иако лепу и привлачну Варвару Михајловну, згађену просечношћу окружења које у њој изазива дубоки антрополошки песимизам, неповратни губитак вере у људе и у живот. Лик њеног мужа Басова непосредно и изузетно уверљиво створио је Јернеј Шугман, као физички и ментално запуштеног, отупелог адвоката који, по општем мишљењу, не заслужује Варју за жену. Горана Марковић игра Басовљеву сестру Калерију, особењакињу која у поезији и музици налази излаз из бљутавости свакодневице. Глумица је, у појединим тренуцима, игра уз извесне дозе карикатуралности што од ње, сасвим оправдано, прави и патетичну особу (на пример, у сцени у којој она извештачено, декламативно рецитује своје поезију).

Варја Ђукић игра лекарку Марију Љвовну, на професионалном плану одлучну и јаку, а на личном несигурну и неповерљиву; она жуди за љубављу, али је дочекује са крајњом суздржаношћу, неверицом, па и страхом. Светозар Цветковић наступа у улози признатог писца Шалимова, уморног и бесповратно разочараног у људе, као и у своју професију, циничног према људским слабостима, њиховој лењости и немоћи да се дигну из муља бесциљности живљења. Јелена Ђокић ствара лик Јулије, бучне, жовијалне и страствене, но, испоставиће се да је та наглашена, површинска жудња за животом облик маскараде, начин да се прикрије још један дубински очај.

Зоран Вујовић игра гротескног Двотачку, лик који комички изобличава факат трагичности живљења, заузимајући тако другачији, трагикомични угао посматрања опште несреће, баксузлука и промашености. Маринко Маџгаљ енергично ствара лик Замислова, Дејан Иванић циничног кицоша Суслова, Душан Ковачевић Рјумина, опсесивно и неконтролисано заљубљеног у Варју, Емир Ћатовић Власа, младалачки заљубљеног у Љвовну... Нико од њих не живи живот који жели, сви су заглављени у кошмарима неостварених снова, пропалих планова, искасапљених илузија.

У финалу представе, изведеном на другој, пространој тераси Института са које се пружа вероватно најлепши поглед на Котор, море и романтично осветљени Стари град (публика ће се ту преселити, заједно са извођачима), долази до кулминација појединачних драма – ликови потпуно губе контролу, маске се огољавају, а на површину испливавају ужасна себичност, лицемерје, понижавајућа мржња. У том контрасту, између заиста ванредно, скоро болно лепог пејзажа и реалности изгубљених живота рађа се снажан, преплављујући осећај туге због пропуштених шанси и изневерених идеала. У овим финалним сценама радња се и јасно контекстуализује у савремено друштво. Представа ту директно критикује актуелну политичку ситуацију, осуђује власт због слабог сналажења у доба транзиције, губљења компаса, немогућности извођења друштва на сигуран, осветљени пут. Интимне драме постају друштвено означене, лична лутања се тумаче и кроз политичке странпутице, индивидуални падови постају метафоре историјских ломова у којима се препознаје и чињеница о сталном кружењу времена и догађаја. Промене су само једна од фаза у кружном току историје, а свест о томе треба да релативизује њихов значај, односно умањи наше предимензиониране страхове од доласка новог времена.