Нема се, може се

„Ма људи , је ли то могуће”, ускликнуо би познати спортски репортер. У општој додекафонији жалопојки над кризом, ево и мало оптимизма. Једна група одважних усудила се да направи , усред осиромашене Србије, гламурозни, међународни позоришни фестивал.

На управо завршеном првом фестивалу „Тврђава театар” амбијенталног позоришта на двору деспота Ђурађа Бранковића из 15. века, забележена је посета, ни у сну сањана: око 20.000 гледалаца , у десет дана! Искусна Бранислава Лијешевић, уметнички директор и селектор, која је седамнаест година водила Будва град театар, каже да су очекивали највише 400 гледалаца на некој представи, а догодило се да Мали град, некадашњи двор у којем није никад било више од двадесет дворана, није могао да прими реке гледалаца чији је број премашивао хиљаду људи. Душегупка у тврђави, гледаоци под кишобранима за време (победничке) представе из Немачке „Одисеја” Театра Титаник на простору Великог града. Десет дана светковине упркос свему, у инат кризи !

Пишем ове редове управо због оног зрна толико неопходног оптимизма и поуздања, али и тачне констатације Виде Огњеновић, председнице Управног одбора, да за све ове године и не памти да је култура икад била изван финансијске или неке друге кризе. Идеја је рођена прошлог августа, баш ту, на зидинама. Њих троје, Вида Огњеновић, Слободан Шуљагић, уредник у Телевизији „Пинк”, и градоначелник Предраг Умичевић, шетали су простором велелепне, највеће равничарске тврђаве у Европи, на самој обали Дунава, са фантастичном акустиком као у синагоги. Госпођа Огњеновић је, гласно размишљајући, рекла да је Будва град театар сада у другој држави, а Србија нема фестивал амбијенталног театра. Могао би да буде баш овде, предложила је. Градоначелник Умичевић , иначе рођени Смедеревац, одмах је реаговао. Зна да и историја обавезује на то, будући да су на деспотовом двору пре 560 година гостовале путујуће позоришне трупе са разних страна света.

Брзо се кренуло у реализацију фестивала. Од финансијске нуле. За путовања по свету пара није било. Упорна госпођа Лијешевић, бивша прва дама будванског фестивала, са свог приватног, кућног телефона је звала пријатеље по свету, слала им мејлове ... Не жали се, каже, јер је навикла на то пошто је и за будвански фестивал давала чак и делове свог кућног намештаја кад је зафалило! За смедеревски фестивал направила је атрактивну селекцију од десет страних представа, из Немачке и далеке Аустралије, из Србије , градова Ниша, Крушевца, Новог Сада и Београда , најзад из града домаћина који има свој театар ПАТОС. Они су премијерно извели „Град”, комад Марине Миливојевић-Мађаров, Румуни су одржавали позоришне радионице , приређена је изложба фотографија, промоција неколико књига и часописа ТФТ. Странци, одушевљени невероватно узбудљивим простором тврђаве, најавили су лепу културну промоцију Србије, амбасадори су обећали подршку својих земаља, а госпођа Лијешевић је рекла да је већ добила понуде четири међународна фестивала за копродукцију.

Проблеми су решавани „у ходу”, рекао је директор фестивала Драгољуб Мартић. Тако је уважен и предлог новинара с прве конференције за медије да награда буде не само плакета већ и новчани износ! Није занемарљив, свакоме по 50.000 динара. Од идуће године, неће бити враћања прекобројне публике, места ће бити нумерисана, а наплаћиваће се улазнице . На фестивал ће се стизати, ако се оствари идеја градоначелника, не само аутобусима него и Дунавом, бродовима , али и возом „Романтика”, јер је већ постигнут договор са Железницама Србије.

Ако се, можда, некоме учини да је ово прекобројни фестивал у земљи Србији, будући да у граду Смедереву постоји лепеза културних манифестација и фестивала: Међународни фестивал поезије Смедеревска песничка јесен, Међународна ликовна колонија „Графика”, позоришни фестивал „Нушићеви дани”, Бијенале ликовних и примењених уметности, Мултимедијални фестивал „Патософфирање’’ и вишедеценијски популарна „Смедеревска јесен” у септембру, интересовање публике и медијска пажња за овај новорођени били су ван свих очекивања.

Најзад, оно што сви питају у ово време стезања каиша: колико све то кошта? Одговор је: нешто преко десет милиона динара, а у децембру се очекују и паре од Унеска. „Ових дана све трошкове ћемо објавити на интернет-сајту . Нека виде и разни „перачи пара да може да се ради и на другачији начин”, каже градоначелник. Наравно, задовољан.

Отуда и она наша с почетка , нема се – може се ! Само кад се хоће.

*новинар