Судска цена радничког незадовољства

Панчево – Радници панчевачке „Азотаре“ имају разлога да се радују: како ствари сада стоје, држава је у њиховом случају успела да развеже Гордијев чвор. Приватизација је поништена, већински власник фабрике вештачког ђубрива постао је „Србијагас“. Али, сада стижу рачуни вишемесечног притиска више од 1000 радника да се производња покрене и исплате заостале плате.

Подсетимо, крајем прошле године, међу запосленима у „Азотари“ је почело да се шпекулише да је најбоље да радници, због неисплаћених плата, туже предузеће. Самостални и синдикат „Независност“ нису на такав поступак охрабривали своје чланство, али се и део оних са њиховом чланском књижицом придружио акцији Синдиката сменских радника, који су ангажовали адвокате, тражећи оно што им припада.

– Око 500 радника „Азотаре“ је тужило предузеће, иако смо покушали да им објаснимо да фабрика у реструктурирању није дужна да исплати заостале зараде, чак ни на основу правоснажних пресуда, и да је рок застаревања ових потраживања три године, што значи да је паметније сачекати – каже за наш лист Милан Ивовић, председник Самосталног синдиката „Азотаре“.

До почетка лета 2009, када је постало јасно да „Азотара“ прелази у руке „Србијагаса“ и да ће после годину и по дана стајања покренути производњу, неколико десетина оних који су тужили добило је првостепене пресуде у своју корист.

Међутим, менаџмент „Србијагаса“ је почетак производње условио са два захтева: да се снизе плате и да радници одустану од поменутих тужби, уз обећање да ће им заостале зараде бити исплаћене у неколико рата, до маја наредне године. За четири дана, сагласност са овим захтевом потписом је оверило 950 од 1.034 радника, дакле сви осим оних који су затражили отпремнину и били спремни за одлазак.

Према оквирној рачуници, претпоставља се да ће судски трошкови и накнада адвокатима сваког тужитеља коштати између 30.000 и 40.000 динара. За многе, то је једнако износу две читаве њиховим пристанком умањене плате. Поменути трошкови се морају намирити до краја септембра.

Два већа синдиката, која су била против тужби, ипак су стала иза радника, покушавајући да директора „Србијагаса“ и своје фабрике приволе да „Азотара“ плати тај рачун. Њихов аргумент је да би то био гест реванша радницима који су повукли тужбе и одрекли се судски већ пресуђених потраживања, међутим, пословодство је остало при ставу да тужбе нису биле нужне и свако је одлучивао хоће ли гањати сопствену фирму, па нека сада сноси и последице.

Синдикалисти ипак истичу да менаџери „Азотаре“ и „Србијагаса“ показују вољу да нађу неко решење, ако трошкови буду разумни и ако адвокати не „зацепе“ цене својих услуга. Ако фабричко руководство одбије да плати судске таксе и трошкове адвоката, у најгорој ситуацији ће бити они који имају судске пресуде да им се исплати неколико стотина хиљада динара. Уместо да те паре добију, мораће да плате. За утеху, фабрика је почела да ради.

М. Шашић