Преко целе Србије путују на посао у Београд

Радни дан Бобана Пешића (32), београдског полицајца који живи у Нишу, почиње у два сата после поноћи када устаје да би до седам часова ујутру стигао на посао у ОУП Палилула у Београду. У току једног радног дана до осам сати проводи у путовању и од седам до девет часова на послу. Његов колега Дарко Петровић (24) ради у истој полицијској станици, а на посао долази – из Лознице. Устаје у три, а аутобусом за Београд креће већ у четири сата.

Ова два полицајаца желела би да раде у градовима у којима живе. И нису једини, свако ко аутомобилом или аутобусом пролази наплатну рампу у Бубањ потоку, на аутопуту Београд–Ниш, често може видети униформисане полицајце који стопирају да би стигли до неког од градова централне Србије. Реч је о проблему који хронично мучи МУП Србије – иако је велико интересовање за полицијске курсеве или Криминалистичко-полицијску академију међу кандидатима за посао у полицији мало је Београђана па је неопходно ангажовати полицајце из других градова.

Бобан Пешић већ пет година путује на линији Ниш–Београд–Ниш, с тим што два дана ради прву, два другу и два трећу смену после које је два дана слободан.

– После завршеног полицијског курса у Новом Саду почео сам да радим у београдској полицији и ту сам већ седам година. Прве две године сам живео у самачком хотелу, али већ пет година живим на релацији Београд–Ниш. Имам породицу, а у том случају није могуће преживети као подстанар у Београду, а у свом граду имам решено стамбено питање – каже он за „Политику”.

Он се 1999. године са породицом доселио у Ниш са Косова и Метохије. Сада у породичној кући у овом граду живи са родитељима, супругом и осамнаестомесечном ћерком.

– Свакако да није лако свакодневно путовати и радити, али ја сам једини запослени у нашој породици, тако да тренутно немам друго решење. Тешко је, али у Нишу су, иначе, примања веома мала, тако да сада мора да буде овако – прича Пешић.

Он радним данима са својом породицом не стигне да проведе више од пет сати дневно.

– Имамо мало дете, честе лекарске контроле и још много других обавеза које супруга понекад не може да постигне. У Нишу бих за двадесетак минута стигао кући са посла, а овако у путу проведем минимално шест сати – каже Пешић.

(/slika2)Он објашњава да је десет пута тражио премештај, али су захтеви одбијани због потреба службе београдске полиције, односно мањка полицијских службеника у главном граду. Неписано правило је, каже, да се премештај може тражити тек после пет година службе у Београду, а познат му је и случај његовог колеге из Житорађе који је добио премештај тек после четрнаест година путовања.

Његов колега Лозничанин Дарко Петровић је у сличној ситуацији. Радни дан му почиње у три сата ујутру, када устаје да би до четири сата кренуо аутобусом из Лознице. И његов највећи проблем је тај што нема довољно времена за породицу. Петровић је завршио средњу аутомеханичарску школу, а потом је био на курсу у Куршумлијској Бањи, након тога на војностручној обуци на Гочу, а затим је почео да ради. У београдској полицији је запослен од маја 2004. године, што му је прво запослење.

– Оженио сам се пре две године и имам сина од шест месеци. Док сам био самац лакше сам подносио овакав начин рада, али сада имам већу жељу да будем код куће. Рецимо, вечерас ћу стићи кући око 23.30 часова, једноставно недостаје ми време које бих провео са супругом и сином – каже Петровић за „Политику” у разговору обављеном током прве смене у ОУП-у Палилула.

Ни он не може да добије премештај због мањка полицајаца у Београду. Нема смисла, каже, подизати ни стамбене кредите на тридесет година да би се преселио у Београд, цене подстанарских кирија су веома неповољне, да се не говори и о другим трошковима које има породица са малим дететом.

Бранка Малиш