Preko cele Srbije putuju na posao u Beograd

Radni dan Bobana Pešića (32), beogradskog policajca koji živi u Nišu, počinje u dva sata posle ponoći kada ustaje da bi do sedam časova ujutru stigao na posao u OUP Palilula u Beogradu. U toku jednog radnog dana do osam sati provodi u putovanju i od sedam do devet časova na poslu. Njegov kolega Darko Petrović (24) radi u istoj policijskoj stanici, a na posao dolazi – iz Loznice. Ustaje u tri, a autobusom za Beograd kreće već u četiri sata.

Ova dva policajaca želela bi da rade u gradovima u kojima žive. I nisu jedini, svako ko automobilom ili autobusom prolazi naplatnu rampu u Bubanj potoku, na autoputu Beograd–Niš, često može videti uniformisane policajce koji stopiraju da bi stigli do nekog od gradova centralne Srbije. Reč je o problemu koji hronično muči MUP Srbije – iako je veliko interesovanje za policijske kurseve ili Kriminalističko-policijsku akademiju među kandidatima za posao u policiji malo je Beograđana pa je neophodno angažovati policajce iz drugih gradova.

Boban Pešić već pet godina putuje na liniji Niš–Beograd–Niš, s tim što dva dana radi prvu, dva drugu i dva treću smenu posle koje je dva dana slobodan.

– Posle završenog policijskog kursa u Novom Sadu počeo sam da radim u beogradskoj policiji i tu sam već sedam godina. Prve dve godine sam živeo u samačkom hotelu, ali već pet godina živim na relaciji Beograd–Niš. Imam porodicu, a u tom slučaju nije moguće preživeti kao podstanar u Beogradu, a u svom gradu imam rešeno stambeno pitanje – kaže on za „Politiku”.

On se 1999. godine sa porodicom doselio u Niš sa Kosova i Metohije. Sada u porodičnoj kući u ovom gradu živi sa roditeljima, suprugom i osamnaestomesečnom ćerkom.

– Svakako da nije lako svakodnevno putovati i raditi, ali ja sam jedini zaposleni u našoj porodici, tako da trenutno nemam drugo rešenje. Teško je, ali u Nišu su, inače, primanja veoma mala, tako da sada mora da bude ovako – priča Pešić.

On radnim danima sa svojom porodicom ne stigne da provede više od pet sati dnevno.

– Imamo malo dete, česte lekarske kontrole i još mnogo drugih obaveza koje supruga ponekad ne može da postigne. U Nišu bih za dvadesetak minuta stigao kući sa posla, a ovako u putu provedem minimalno šest sati – kaže Pešić.

(/slika2)On objašnjava da je deset puta tražio premeštaj, ali su zahtevi odbijani zbog potreba službe beogradske policije, odnosno manjka policijskih službenika u glavnom gradu. Nepisano pravilo je, kaže, da se premeštaj može tražiti tek posle pet godina službe u Beogradu, a poznat mu je i slučaj njegovog kolege iz Žitorađe koji je dobio premeštaj tek posle četrnaest godina putovanja.

Njegov kolega Lozničanin Darko Petrović je u sličnoj situaciji. Radni dan mu počinje u tri sata ujutru, kada ustaje da bi do četiri sata krenuo autobusom iz Loznice. I njegov najveći problem je taj što nema dovoljno vremena za porodicu. Petrović je završio srednju automehaničarsku školu, a potom je bio na kursu u Kuršumlijskoj Banji, nakon toga na vojnostručnoj obuci na Goču, a zatim je počeo da radi. U beogradskoj policiji je zaposlen od maja 2004. godine, što mu je prvo zaposlenje.

– Oženio sam se pre dve godine i imam sina od šest meseci. Dok sam bio samac lakše sam podnosio ovakav način rada, ali sada imam veću želju da budem kod kuće. Recimo, večeras ću stići kući oko 23.30 časova, jednostavno nedostaje mi vreme koje bih proveo sa suprugom i sinom – kaže Petrović za „Politiku” u razgovoru obavljenom tokom prve smene u OUP-u Palilula.

Ni on ne može da dobije premeštaj zbog manjka policajaca u Beogradu. Nema smisla, kaže, podizati ni stambene kredite na trideset godina da bi se preselio u Beograd, cene podstanarskih kirija su veoma nepovoljne, da se ne govori i o drugim troškovima koje ima porodica sa malim detetom.

Branka Mališ