Иза паравана

Година на измаку оставиће нам много главобоља за наступајуће дане. Да ли је реч о саобраћају, здравству, спорту, зарадама – потпуно је свеједно. Нагомилане, отежаће нам умногоме живот упркос милионима пута изговореног "Срећна нова година". Према анкети коју је недавно организовала Скупштина Београда, највећа невоља житеља главног града, која није решива преко ноћи, јесте саобраћај. Зашто су саобраћајне гужве несносне, осим, несхватљиво разумљиво, када су временске непогоде, чини се и није тешко одгонетнути. Повећање броја становника велеграда самим тим и лимузина само је један од разлога. Други, суштаственији, јесте постојећа саобраћајна инфраструктура коју последњих деценија нико није озбиљније решавао. И када се говори да су у том периоду градске власти биле визионарске и да су решиле бројне тешкоће живота у мегалополису, добронамерном човеку дође да се слатко насмеје. Оно што јесте урађено односи се на кречење фасада, затим полууспешно сређивање тротоара плочама које пуцају јер нису квалитетно уграђене, потом  чишћење, осветљавање и уређивање парковских површина са оградама без икаквог естетског реда и смисла, као и генерално сређивање неколико постојећих саобраћајница о чијим ће финансијским операцијама још бити речи у медијима. Ту је садња дрвећа, организовање разноврсних и изврсних програма културног садржаја, изградња социјалних станова и веома добра социјална политика за најугроженије слојеве становништва.

Приводи се крају изградња новог ексклузивног насеља на Црвеном брегу покрај дедињских дворова. Наравно, не треба заборавити ни завршетак изградње саобраћајне петље код "Арене".

Као што, исто тако, не би требало заборавити, као наук за следеће године, да је Нови Београд био и сада је под опсадом градитеља, да су никла велелепна здања у којима је посао нашло десетине хиљада суграђана. Али, у визионарству надлежних није било места за размишљање како ће сви ти новоупослени људи стићи до и вратити се са својих радних места. Ослањање на широке и дугачке булеваре испоставило се као дибидус превазиђена ствар, а позивање на генерално решење проблема изградњом новог моста преко шпица Аде Циганлије више личи на ону народну "о магарцу и зеленој трави" него о некој озбиљнијој работи.

И ту смо дошли до кључног питања. Зашто визионарство претходних владалаца није обухватило изградњу мостова? Како је могућно да за седам, или седамнаест година, свеједно, људи који су одлучивали о нашој али и својој судбини као суграђани нису имали осећај да су мостови спас за овај град? Преко Дунава од Борче до Земуна, преко Аде Хује и код Винче, преко Саве, али да не прескачу реку три пута као овај на шпицу Аде. Када ће, да ли ће и коме они објаснити зашто су пре неколико година глатко одбили јапанску или руску понуду да изграде мостове, а сами их нису градили? Да ли их је у томе спречио неки виши национални и финансијски интерес, или, далеко било, није било места и за неку другу врсту интереса, рецимо појединачног? Зашто су одустали од изградње аутобуске станице "Југ" код Аутокоманде дуж аутопута, па сада Ђорђе Бобић, градски архитекта, наврат-нанос предлаже нову аутобуску, опет у Новом Београду, на месту "Бувљака"?

Уз божију помоћ, тако обећавају, део градске обилазнице ће кренути средином идуће године и колико-толико ће ублажити хаос на улицама. Тек толико да не пошандрцамо до краја.

Али, ако ново здање Опере и близнакиња палати "Ушће" буду подигнуте, опет у Новом Београду око улива Саве у Дунав, посетиоцима тог пословног центра и љубитељима уметности биће потребан годишњи одмор само да стигну до просторија осветљених рефлекторима.

А тек да се врате у стари део града.