Iza paravana

Godina na izmaku ostaviće nam mnogo glavobolja za nastupajuće dane. Da li je reč o saobraćaju, zdravstvu, sportu, zaradama – potpuno je svejedno. Nagomilane, otežaće nam umnogome život uprkos milionima puta izgovorenog "Srećna nova godina". Prema anketi koju je nedavno organizovala Skupština Beograda, najveća nevolja žitelja glavnog grada, koja nije rešiva preko noći, jeste saobraćaj. Zašto su saobraćajne gužve nesnosne, osim, neshvatljivo razumljivo, kada su vremenske nepogode, čini se i nije teško odgonetnuti. Povećanje broja stanovnika velegrada samim tim i limuzina samo je jedan od razloga. Drugi, suštastveniji, jeste postojeća saobraćajna infrastruktura koju poslednjih decenija niko nije ozbiljnije rešavao. I kada se govori da su u tom periodu gradske vlasti bile vizionarske i da su rešile brojne teškoće života u megalopolisu, dobronamernom čoveku dođe da se slatko nasmeje. Ono što jeste urađeno odnosi se na krečenje fasada, zatim poluuspešno sređivanje trotoara pločama koje pucaju jer nisu kvalitetno ugrađene, potom  čišćenje, osvetljavanje i uređivanje parkovskih površina sa ogradama bez ikakvog estetskog reda i smisla, kao i generalno sređivanje nekoliko postojećih saobraćajnica o čijim će finansijskim operacijama još biti reči u medijima. Tu je sadnja drveća, organizovanje raznovrsnih i izvrsnih programa kulturnog sadržaja, izgradnja socijalnih stanova i veoma dobra socijalna politika za najugroženije slojeve stanovništva.

Privodi se kraju izgradnja novog ekskluzivnog naselja na Crvenom bregu pokraj dedinjskih dvorova. Naravno, ne treba zaboraviti ni završetak izgradnje saobraćajne petlje kod "Arene".

Kao što, isto tako, ne bi trebalo zaboraviti, kao nauk za sledeće godine, da je Novi Beograd bio i sada je pod opsadom graditelja, da su nikla velelepna zdanja u kojima je posao našlo desetine hiljada sugrađana. Ali, u vizionarstvu nadležnih nije bilo mesta za razmišljanje kako će svi ti novouposleni ljudi stići do i vratiti se sa svojih radnih mesta. Oslanjanje na široke i dugačke bulevare ispostavilo se kao dibidus prevaziđena stvar, a pozivanje na generalno rešenje problema izgradnjom novog mosta preko špica Ade Ciganlije više liči na onu narodnu "o magarcu i zelenoj travi" nego o nekoj ozbiljnijoj raboti.

I tu smo došli do ključnog pitanja. Zašto vizionarstvo prethodnih vladalaca nije obuhvatilo izgradnju mostova? Kako je mogućno da za sedam, ili sedamnaest godina, svejedno, ljudi koji su odlučivali o našoj ali i svojoj sudbini kao sugrađani nisu imali osećaj da su mostovi spas za ovaj grad? Preko Dunava od Borče do Zemuna, preko Ade Huje i kod Vinče, preko Save, ali da ne preskaču reku tri puta kao ovaj na špicu Ade. Kada će, da li će i kome oni objasniti zašto su pre nekoliko godina glatko odbili japansku ili rusku ponudu da izgrade mostove, a sami ih nisu gradili? Da li ih je u tome sprečio neki viši nacionalni i finansijski interes, ili, daleko bilo, nije bilo mesta i za neku drugu vrstu interesa, recimo pojedinačnog? Zašto su odustali od izgradnje autobuske stanice "Jug" kod Autokomande duž autoputa, pa sada Đorđe Bobić, gradski arhitekta, navrat-nanos predlaže novu autobusku, opet u Novom Beogradu, na mestu "Buvljaka"?

Uz božiju pomoć, tako obećavaju, deo gradske obilaznice će krenuti sredinom iduće godine i koliko-toliko će ublažiti haos na ulicama. Tek toliko da ne pošandrcamo do kraja.

Ali, ako novo zdanje Opere i bliznakinja palati "Ušće" budu podignute, opet u Novom Beogradu oko uliva Save u Dunav, posetiocima tog poslovnog centra i ljubiteljima umetnosti biće potreban godišnji odmor samo da stignu do prostorija osvetljenih reflektorima.

A tek da se vrate u stari deo grada.