Под једним кровом три генерације

Деца, родитељи, баке и деке, најчешћа је листа чланова кућног савета просечне домаће породице. Под једним кровом живе најмање три генерације. На селу из потребе и традиције, у граду због проблема стамбеног простора. Како у таквој гужви пронаћи простор за сваког, поштовати потребе других и избећи неминовне сукобе који се јављају међу представницима различитих генерација?

Како истичу стручњаци, одлика заједничког живота јесте управо искушење, посебно присутно у тешким и нестабилним временима, у каквим живимо. Али, и људском бићу је својствена потреба за заједништвом. Отуда је тешко одговорити на питање квалитетног суживота у скученом простору. Магичне формуле нема. Ипак, сматра се да су кључни елементи, ако не идеалног, а оно барем подношљивог живота – љубав, међусобно поштовање и подршка.

Поготово се морају пазити најмлађи и најстарији укућани који су и најрањивији.

Психолози саветују да је потребно улагати и са искреном жељом заједнички решавати проблеме, а не на првој препреци бурно реаговати и свађом, виком решавати кризу.

Статистика бележи да код нас доминира вишегенерацијска породица и да тек трећина брачних супружника живе сами. Најчешће се право после матичара враћа код маме и тате. Не зато што се жели већ што мора. Нека истраживања су указала да у градовима трећина породица живи под једним кровом.

У кућама где за истом трпезом седе од најмлађих до седокосих правила најчешће диктирају најстарији. Мушкарац је, такође најчешће, глава породице – брине о финансијама, а око деце се минимално ангажује. Жена носи већи терет обавеза. Истовремено брине о деци и старијима у домаћинству. Подразумева се да свакодневно кува, обавља остале послове у кући – пере, пегла, усисава, задужена је за набавку намирница.

До конфликта најчешће долази, кажу упућени, јер свака генерација има свој поглед на свет. Онда се на преломним тачкама, какве су васпитање деце, животни циљеви или приоритети, јављају сукоби. У вишегенерацијским породицама није прецизно дефинисано који мушкарац је главни. Као последица долази до краха бракова потомака јер снаја или зет нису могли да се уклопе у „зацементиране“ односе, а додатно је проблем ако су и њени или његови били учесници живота било као актери било као саветодавци. За децу су овакве ситуације посебно тешке, јер иако окружени најмилијима не могу јасно да разазнају ауторитет родитеља који је доведен у питање.

Примера ради, ових дана, бака и дека би да одвоје новац за зимницу, док би млађи да скокну неколико дана до мора.

Разлике тако доводе до психолошког оптерећења. Ако су особе склоне сукобима, то може да доведе и до отвореног и жестоког супротстављања међу генерацијама.

Родитељ наследнику, било да је син или кћерка, намеће осећање кривице ако „држи страну“ партнеру. Тако располућена особа, на међи између жеља родитеља и супружника, долази у кризу. Још увек је присутна предрасуда да је срамота обратити се за помоћ стручњацима, па такве особе рефлектују своје незадовољство и на најмлађе.

Иако је на овом простору најзаступљенији облик породице карактеристичан за народе Медитерана код којих је заједништво основ живота, просечна вишегенерацијска породица у Србији разликује се од грчких, шпанских, италијанских, турских. Јединствено за све је ипак да љубављу и узајамним поштовањем могу да се преброде сви проблеми.

А. Цветићанин