Pod jednim krovom tri generacije

Deca, roditelji, bake i deke, najčešća je lista članova kućnog saveta prosečne domaće porodice. Pod jednim krovom žive najmanje tri generacije. Na selu iz potrebe i tradicije, u gradu zbog problema stambenog prostora. Kako u takvoj gužvi pronaći prostor za svakog, poštovati potrebe drugih i izbeći neminovne sukobe koji se javljaju među predstavnicima različitih generacija?

Kako ističu stručnjaci, odlika zajedničkog života jeste upravo iskušenje, posebno prisutno u teškim i nestabilnim vremenima, u kakvim živimo. Ali, i ljudskom biću je svojstvena potreba za zajedništvom. Otuda je teško odgovoriti na pitanje kvalitetnog suživota u skučenom prostoru. Magične formule nema. Ipak, smatra se da su ključni elementi, ako ne idealnog, a ono barem podnošljivog života – ljubav, međusobno poštovanje i podrška.

Pogotovo se moraju paziti najmlađi i najstariji ukućani koji su i najranjiviji.

Psiholozi savetuju da je potrebno ulagati i sa iskrenom željom zajednički rešavati probleme, a ne na prvoj prepreci burno reagovati i svađom, vikom rešavati krizu.

Statistika beleži da kod nas dominira višegeneracijska porodica i da tek trećina bračnih supružnika žive sami. Najčešće se pravo posle matičara vraća kod mame i tate. Ne zato što se želi već što mora. Neka istraživanja su ukazala da u gradovima trećina porodica živi pod jednim krovom.

U kućama gde za istom trpezom sede od najmlađih do sedokosih pravila najčešće diktiraju najstariji. Muškarac je, takođe najčešće, glava porodice – brine o finansijama, a oko dece se minimalno angažuje. Žena nosi veći teret obaveza. Istovremeno brine o deci i starijima u domaćinstvu. Podrazumeva se da svakodnevno kuva, obavlja ostale poslove u kući – pere, pegla, usisava, zadužena je za nabavku namirnica.

Do konflikta najčešće dolazi, kažu upućeni, jer svaka generacija ima svoj pogled na svet. Onda se na prelomnim tačkama, kakve su vaspitanje dece, životni ciljevi ili prioriteti, javljaju sukobi. U višegeneracijskim porodicama nije precizno definisano koji muškarac je glavni. Kao posledica dolazi do kraha brakova potomaka jer snaja ili zet nisu mogli da se uklope u „zacementirane“ odnose, a dodatno je problem ako su i njeni ili njegovi bili učesnici života bilo kao akteri bilo kao savetodavci. Za decu su ovakve situacije posebno teške, jer iako okruženi najmilijima ne mogu jasno da razaznaju autoritet roditelja koji je doveden u pitanje.

Primera radi, ovih dana, baka i deka bi da odvoje novac za zimnicu, dok bi mlađi da skoknu nekoliko dana do mora.

Razlike tako dovode do psihološkog opterećenja. Ako su osobe sklone sukobima, to može da dovede i do otvorenog i žestokog suprotstavljanja među generacijama.

Roditelj nasledniku, bilo da je sin ili kćerka, nameće osećanje krivice ako „drži stranu“ partneru. Tako raspolućena osoba, na međi između želja roditelja i supružnika, dolazi u krizu. Još uvek je prisutna predrasuda da je sramota obratiti se za pomoć stručnjacima, pa takve osobe reflektuju svoje nezadovoljstvo i na najmlađe.

Iako je na ovom prostoru najzastupljeniji oblik porodice karakterističan za narode Mediterana kod kojih je zajedništvo osnov života, prosečna višegeneracijska porodica u Srbiji razlikuje se od grčkih, španskih, italijanskih, turskih. Jedinstveno za sve je ipak da ljubavlju i uzajamnim poštovanjem mogu da se prebrode svi problemi.

A. Cvetićanin