Трговање утицајем

Недавно истраживање о давању мита утврдило је да је сваки пети грађанин Србије био у ситуацији да мора неког да подмити. И подмитио је.

Није толико болна чињеница што сваки пети грађанин посеже за таквим начином решавања проблема, болније је што и они који то до сада нису радили сматрају да би – кад би морали – посегли за тим средством.

Паре и поклони су најтраженији (и највише се дају) у здравству, школству, полицији, судству... Дакле, пазите, рекли би социолози, реч је о најважнијим деловима друштва. Хоће лекар да узме евре за операцију, на виски се не гади, тражи ваучер за летовање ако је операција компликованија, али хоће то и професор да би пропустио ђака, поправио недовољну оцену или пустио студента „да не падне годину”...

Хоће и полицајац да зажмури на тежи прекршај у саобраћају, али и судија да узме паре како би пресудио мало друкчије од онога што пише у књигама.

И то постаје уобичајени поступак понашања, образац за решавање проблема. Свакодневно могу се чути приче како је комшиница средила да јој кћерка прође разред, а књигу „отворила није”, како неко познаје неког ко је поклоном „завршио” да му дете пређе на жељени смер средње школе, да се оцене могу „средити” само ако родитељ „дреши кесу”...

Да кум има човека у општини и само треба да „подмаже”, па ће све бити како треба, да буразер познаје директора болнице тако да нема чекања, а за нови пасош да није никакав проблем јер женин брат ради у полицији...

Па, докле тако? Право питање је шта је то с нашим моралом. Зар не поцрвенимо кад преко реда улазимо код доктора, зар нас не гризе савест кад се пред децом улагујемо разредном старешини и шаљемо му поклоне за рођендан... Гризе нас, али је то слабији угриз од онога да нам дете падне годину или поквари просек за упис у гимназију или на факултет.

Једва смо дочекали вест да је у Немачкој покренут поступак против стотину професора због примања мита да бисмо имали алиби типа „ево и Немци су исти као ми”... Наша афера „индекс” запела је у ћорсокак, одлаже се у недоглед, а оптужени професори предају и даље као да се ништа није десило. Позивање на врапце који знају истину изгледа да овде и данас није довољно... Кријемо се иза флоскуле „да није на суду доказано, а док није на суду није за оптужбу”...

И шта сад? Спрема се закон који би требало све то да сузбије.... Закон који се у нацрту зове трговина утицајем. У преводу, ја имам утицај на некога па то наплатим. Е, то се не сме по слову тог будућег закона.

Ако сам директор школе да поправим јединицу, ако сам доктор да убрзам операцију, ако сам министар да фирми средим да добије онај добар посао на тендеру, ако сам директор банке да одобрим кредит, иако клијент није солвентан... Да ли ће такав закон да помогне и победи друштвено зло? Неће, јер законе смо имали и до сада, али пракса их је демантовала. Морамо да мењамо начин мишљења и понашања, а за законе ћемо лако!