Украјинских осамнаест година

Украјина је у понедељак прославила 18. рођендан као независна држава. Тим поводом одржане су пригодне свечаности, говорило се о успесима, проблемима, перспективама, тешком економском стању у земљи. У центру Кијева свечаност је употпуњена и изложбом најсавременијег украјинског наоружања... Према оценама многих аналитичара, осамнаест година је сасвим довољан период да се укаже на достигнуто и недостигнуто.

Када су 8. децембра 1991. председници Русије, Украјине и Белорусије (Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич) потписали „Беловешки споразум“ о распаду СССР-а, стављена је тачка на већ увелико изражене тежње многих совјетских република да се издвоје из велике социјалистичке заједнице и саме крену да пишу своју историју. Украјина, једна од највећих совјетских република, природно, била је међу челницима таквог процеса.

Подсетимо, 16. јула 1990. украјински парламент донео је Декларацију о суверенитету Украјине. Био је то својеврстан одговор на претходно донету сличну одлуку парламента Руске СФСР. Нешто касније, 24. августа, усвојена је и Декларација о независности, Општенародни референдум који је уследио 1. децембра и дефинитивно је „запечатио“ украјинску независност.

У клинчу између истока и запада

Али, вратимо се садашњости. Оно што је неоспорно јесте да Украјина у протеклих 18 година, на жалост, није успела да оствари неке од стратешких циљева: Није, како су громогласно најављивали њени политичари, постала чланица НАТО, није примљена у Европску унију, није успела да се отресе јаког руског утицаја... Можда је све поменуто и утицало да се Украјинци, када је реч о патриотизму, данас изјашњавају на врло специфичан начин. Тако, на пример, према испитивању Центра за социјална испитивања „Софија“, 80,7 одсто Украјинаца мисли да у њиховој земљи има ствари које „нису у реду“. Истовремено, 64,1 одсто су „мање поносни” на отаџбину него што би то волели, док их је 15 одсто спремно да заувек напусте родну државу.

За извесно помањкање патриотизма разлоге смо већ навели – неостварена обећања. Када се, међутим, говори о узроцима неиспуњених нада, како на унутрашњем тако и на спољном плану, треба бити објективан. Наиме, процес обезбеђивања адекватне позиције на европској и светској позорници, што је свакако једна од првих степеница у утврђивању независности, сукобио се са по Украјину веома неповољним околностима. Таман када је ова, после Русије највећа европска земља, требало да да свој пуни допринос међународним дешавањима, нашла се у клинчу између САД и НАТО, са једне стране, и Русије са друге. Отворене намере западних моћника да ширењем своје сфере утицаја на постсовјетски простор, политички и војно, доспеју до самих руских граница, у Москви су, по доласку на власт Владимира Путина, наишле на жесток отпор.

Неке друге бивше совјетске државе, попут балтичких, у западне асоцијације су ушле без много трзавица. За разлику од њих, Украјина је (као и Грузија) једноставно, остављена по страни. Бриселске бирократе дошле су до закључка да би безрезервно прихватање ове републике у чланство само дестабилизовало европски простор и изазвало додатни бес поново пробуђене Русије.

Осим тога, Украјина је својим понашањем, када је реч о транспорту руског гаса ка западу Европе, стекла статус непоузданог партнера. Последица свега је актуелизовање планова за изградњу нових цевовода, који би заобишли украјинску територију. То ће свакако утицати на пад прихода који данас ова земља стиче захваљујући посредничкој улози и транспортном систему који јој је остао по распаду СССР-а.

Много недореченог

Треба додати и да је Украјина у време владавине Леонида Кучме имала изузетно буран привредни раст. Победом „наранџасте револуције“ (2004) и доласком на власт Виктора Јушченка ствари су се сасвим пореметиле а привреда је почела да стагнира. На све то дошао је и овогодишњи финансијски удар који је погодио већи део светских економија. У таквим околностима руководство земље, уместо да се бави изласком из кризе, окренуло се међусобним оптужбама. Кулминацију хаотичне ситуације свакако би требало очекивати пред крај ове године, када политичари крену у предизборну председничку кампању.

После осамнаест година независности Украјина, што се тиче неких питања, као да је још на почетку. Није разрешила тињајући сукоб између западног и источног дела земље, није адекватно рашчистила питање двојезичности (руски језик којим говори већина грађана није и један од званичних језика) није на прави начин одговорила на бујање национализма, посебно када је реч о спорним устаничким покретима из Другог светског рата, нема право решење за Крим на који се враћају староседеоци Татари...

Осамнаест година независности треба поштовати. Ипак, када је реч о данашњој Украјини остаје неодољив утисак да је морало и више и боље.