Ukrajinskih osamnaest godina

Ukrajina je u ponedeljak proslavila 18. rođendan kao nezavisna država. Tim povodom održane su prigodne svečanosti, govorilo se o uspesima, problemima, perspektivama, teškom ekonomskom stanju u zemlji. U centru Kijeva svečanost je upotpunjena i izložbom najsavremenijeg ukrajinskog naoružanja... Prema ocenama mnogih analitičara, osamnaest godina je sasvim dovoljan period da se ukaže na dostignuto i nedostignuto.

Kada su 8. decembra 1991. predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije (Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič) potpisali „Beloveški sporazum“ o raspadu SSSR-a, stavljena je tačka na već uveliko izražene težnje mnogih sovjetskih republika da se izdvoje iz velike socijalističke zajednice i same krenu da pišu svoju istoriju. Ukrajina, jedna od najvećih sovjetskih republika, prirodno, bila je među čelnicima takvog procesa.

Podsetimo, 16. jula 1990. ukrajinski parlament doneo je Deklaraciju o suverenitetu Ukrajine. Bio je to svojevrstan odgovor na prethodno donetu sličnu odluku parlamenta Ruske SFSR. Nešto kasnije, 24. avgusta, usvojena je i Deklaracija o nezavisnosti, Opštenarodni referendum koji je usledio 1. decembra i definitivno je „zapečatio“ ukrajinsku nezavisnost.

U klinču između istoka i zapada

Ali, vratimo se sadašnjosti. Ono što je neosporno jeste da Ukrajina u proteklih 18 godina, na žalost, nije uspela da ostvari neke od strateških ciljeva: Nije, kako su gromoglasno najavljivali njeni političari, postala članica NATO, nije primljena u Evropsku uniju, nije uspela da se otrese jakog ruskog uticaja... Možda je sve pomenuto i uticalo da se Ukrajinci, kada je reč o patriotizmu, danas izjašnjavaju na vrlo specifičan način. Tako, na primer, prema ispitivanju Centra za socijalna ispitivanja „Sofija“, 80,7 odsto Ukrajinaca misli da u njihovoj zemlji ima stvari koje „nisu u redu“. Istovremeno, 64,1 odsto su „manje ponosni” na otadžbinu nego što bi to voleli, dok ih je 15 odsto spremno da zauvek napuste rodnu državu.

Za izvesno pomanjkanje patriotizma razloge smo već naveli – neostvarena obećanja. Kada se, međutim, govori o uzrocima neispunjenih nada, kako na unutrašnjem tako i na spoljnom planu, treba biti objektivan. Naime, proces obezbeđivanja adekvatne pozicije na evropskoj i svetskoj pozornici, što je svakako jedna od prvih stepenica u utvrđivanju nezavisnosti, sukobio se sa po Ukrajinu veoma nepovoljnim okolnostima. Taman kada je ova, posle Rusije najveća evropska zemlja, trebalo da da svoj puni doprinos međunarodnim dešavanjima, našla se u klinču između SAD i NATO, sa jedne strane, i Rusije sa druge. Otvorene namere zapadnih moćnika da širenjem svoje sfere uticaja na postsovjetski prostor, politički i vojno, dospeju do samih ruskih granica, u Moskvi su, po dolasku na vlast Vladimira Putina, naišle na žestok otpor.

Neke druge bivše sovjetske države, poput baltičkih, u zapadne asocijacije su ušle bez mnogo trzavica. Za razliku od njih, Ukrajina je (kao i Gruzija) jednostavno, ostavljena po strani. Briselske birokrate došle su do zaključka da bi bezrezervno prihvatanje ove republike u članstvo samo destabilizovalo evropski prostor i izazvalo dodatni bes ponovo probuđene Rusije.

Osim toga, Ukrajina je svojim ponašanjem, kada je reč o transportu ruskog gasa ka zapadu Evrope, stekla status nepouzdanog partnera. Posledica svega je aktuelizovanje planova za izgradnju novih cevovoda, koji bi zaobišli ukrajinsku teritoriju. To će svakako uticati na pad prihoda koji danas ova zemlja stiče zahvaljujući posredničkoj ulozi i transportnom sistemu koji joj je ostao po raspadu SSSR-a.

Mnogo nedorečenog

Treba dodati i da je Ukrajina u vreme vladavine Leonida Kučme imala izuzetno buran privredni rast. Pobedom „narandžaste revolucije“ (2004) i dolaskom na vlast Viktora Juščenka stvari su se sasvim poremetile a privreda je počela da stagnira. Na sve to došao je i ovogodišnji finansijski udar koji je pogodio veći deo svetskih ekonomija. U takvim okolnostima rukovodstvo zemlje, umesto da se bavi izlaskom iz krize, okrenulo se međusobnim optužbama. Kulminaciju haotične situacije svakako bi trebalo očekivati pred kraj ove godine, kada političari krenu u predizbornu predsedničku kampanju.

Posle osamnaest godina nezavisnosti Ukrajina, što se tiče nekih pitanja, kao da je još na početku. Nije razrešila tinjajući sukob između zapadnog i istočnog dela zemlje, nije adekvatno raščistila pitanje dvojezičnosti (ruski jezik kojim govori većina građana nije i jedan od zvaničnih jezika) nije na pravi način odgovorila na bujanje nacionalizma, posebno kada je reč o spornim ustaničkim pokretima iz Drugog svetskog rata, nema pravo rešenje za Krim na koji se vraćaju starosedeoci Tatari...

Osamnaest godina nezavisnosti treba poštovati. Ipak, kada je reč o današnjoj Ukrajini ostaje neodoljiv utisak da je moralo i više i bolje.