Европа

Никад као уочи Нове 2008. године нису западни новинари и дипломате уредно постављали једно те исто питање. За главну уредницу "Политике" то питање је гласило: "Јесте ли Српкиња или Европљанка?" Контекст није могао бити јаснији: "Није ли Ваша борба за Косово у супротности с Вашим европејством? Не обавезује ли и Вас лично, као прозападно и проевропски оријентисану грађанку, подршка коју независности Косова пружају водеће светске демократије?" Одговор на ово и на слична питања водећих америчких и европских листова и радио и ТВ мрежа није тежак. Да, осећам се Европљанком исто колико и свака Францускиња или Холанђанка, понекад можда и више. Не, борба за суверенитет Србије није у супротности са европском оријентацијом, напротив. Бити Европљанин значи борити се и за своје право, и за своје мишљење, и не приклањати се већинском ставу само зато што је већински. Европа је пакет просветитељско-хуманистичких идеала васкрснутих после злодела Првог, а нарочито Другог светског рата, односно морално-филозофска контратежа идејама које су довеле до тих ратова. Најшире гледано, Европа је антифашизам, антиколонијализам, обновљени хуманизам.

Где живе те идеје данас, питам своје западне саговорнике. У Србији, где појединци и политичке партије имају одважности да се супротстављају већинском мишљењу чак и онда када су њихова издвојена мишљења до те мере опречна већинском (као кад је о Косову реч) да изазивају велики гнев масе? Где се влада у борби за Косово наоружала међународним споразумима и уговорима. Где власт оличавају појединци који нису пактирали ни с ратним злочинцима ни са ауторитарним вођама, који нису кршили људска права нити профитирали на беди и санкцијама.

Или на Косову, где постоје сви изгледи да један бивши убица, трговац дрогом и ратни мафијаш догодине постане први албански политичар света и човек који ће своју новопризнату земљу "увести у Европу"?

Бити Европљанин, другим речима, значи одважити се и на нека противпитања. 

Да нам је неко пре тридесет година рекао да ће тако изгледати Европа 2008, да ће један њен кутак бити етнички очишћен, под влашћу мафије и ратним злочинцем на челу, рекли бисмо – то је немогуће, то ни Стаљин не би дозволио. Рекли бисмо – Европа никад неће прихватити такву државу. Ако се негде некад и прекрши принцип неповредивости граница, водећи европски интелектуалци и дипломате ће опет рећи: "Државе могу постати признате тек када задовоље најстроже критерије демократије и људских права".

И да, Европљани смо по томе што овде живе европске идеје. Не желимо постати део Европске уније да бисмо за милијарду евра продали Косово, већ да бисмо се у Европској унији борили за Косово. На европски начин и у европском духу.

А ако нам догодине протерају мањине и спале манастире, нека се европске бирократе не надају да ће за то да оптуже нас. Ми смо ти који смо упозоравали да се сепаратистичко насиље не сме награђивати, да се независност самопроглашених творевина не сме признавати и да се интегритет суверених држава не сме газити.