НУЛТА ТЕРАПИЈА

Једна од основних људских потреба је она за сигурношћу и неким смислом у животу да би се некако ублажио вечно присутан егзистенцијалан страх и бројне неправде са којима се човек од памтивека среће. Из те потребе створене су све друштвене установе са државом на врху и све наше представе о свету – религије и идеологије. Сваком од нас потребно је да створи неку своју представу о своме месту у животу и да буде сигуран да постоји неко (по могућству држава) који ће такву слику чувати.

Наизглед невероватан случај надрилекара Ненада Бркића (Росо) сигурно никоме у Србији, нажалост, није био толико невероватан. У држави која је устоличила превару као начин функционисања наравно да је немогуће поверење грађана у њене заштитне механизме. Зајам за препород Србије, случај старе девизне штедње, Југоскандик и Дафимент као својеврсни колективни тестови интелигенције показали су да наивност овог народа може бити надмашена само његовом алавошћу. Четири изгубљена рата приде и улудо бачене жртве да и не помињемо јер ионако мало њих то и ради.

После свега што се десило могао је да дође само очај и безнађе и тако је и дошло до петог октобра. Не због неких великих праведних идеала за демократским препородом већ због тога што су основне споне друштва које се заснивају на осећају сигурности и минимума поверења биле покидане. Када ономе ко је у безизлазној ситуацији понудите лепо обећање ма колико нереално било све су шансе да ће га он прихватити јер ионако нема шта да изгуби а барем ће мало осетити наду, онај заборављени осећај који је и срамота поменути у друштву.

Можда тренутно најуноснији посао на српском тржишту је трговина надом да ће се ствари у будућности битније променити, баш због тога што је има тако мало. Није толико велика разлика између тога да носите бркове који уливају поверење и лечите рак це-деом у дрвеном кућишту преко телевизија са државном дозволом и тога да ставите кравату и као политичар обећавате поклањање хиљаду евра по човеку или двадесет хиљада станова у року од месец дана. Нема разлике, људи воле оног ко им каже оно што би они волели да чују. Можда зато и сви ти бројни надрилекари заиста имају одређену друштвену функцију налик оној коју су некада имали видовњаци попут Клеопатре или видовите Зорке. Држава зна да грађани, са добрим разлогом, немају поверења у њу, па зато и пушта све те преваранте да барем мало попуне ту рупу друштвене солидарности. Вероватно се зато и др Драган Дабић осећао прилично слободно у тој преварантској улози (на страну то што је био и штићен) јер и није била толико различита од његовог претходне професије.

Људи траже наду на различитим местима и на различите начине. Свеједно је да ли иду у кладионице, играју Бинго, учествују у небројеним ТВ и СМС квизовима, купују „витафоне”, „вендоксине”, „рајф-генераторе” или неке од милиона чајева за општи бољитак или гласају за неку странку која им је обећала нов посао, нов град, нову улицу, нову земљу, односно потпуно нов идентитет, али да се ништа друго у нашим навикама и веровањима не промени.

Не може се рећи да смо ми народ, који је поред виљушке, ето измислио и превару и да смо једина земља са таквом појавом. Међутим, нешто ипак упућује да постоји велика разлика између, рецимо, Бернарда Мејдофа и Ненада Бркића или рецимо Језде и Дафине. Мејдофове жртве били су углавном богати људи који су тражили више него што је требало и који су за своју алавост добили оно што су и заслужили. Наше жртве су по правилу сиромашни људи у безнађу због можда свог здравственог стања или материјалног стања па им се преваром покушава продати барем мало времена у коме ће изгорети и онај последњи пламен наде.

Када дође до таквог осећања потпуне поражености он се неће моћи умирити нити рационализовати објашњењима незапамћене економске кризе нити новим обећањима. Медији, чак и они ускоро аутоцензурисани, неће више бити могући инструмент за одржавање оваквог система трговине надом и уступиће место репресивнијим методама. Култури преваре мора доћи крај. Боље од сваке лажне наде је гола и сурова истина о нама самима. Где смо и шта смо, и како смо потрошили последњих десет, тј. двадесет година и које смо то уопште проблеме успели да решимо као заједница. Таква терапија ће сигурно болети и биће крајње непријатна, али је једина могућа уколико желимо да дође до оздрављења.

Неки пацијенти ипак изаберу крај са надом.