Са звезда, кроз трње, до звезда

На почетку, рекао бих да – бар када је о ватерполу реч – наслов задате теме треба проширити. У нашем случају, он би можда требало да гласи: „Са звезда, кроз трње, до звезда”. Јер гледајући уназад, чини се да је, након „звезданих” успеха репрезентације СЦГ и њеног распада који је – природно? – пратио распад заједничке државе, тријумф српске репрезентације на Европском првенству 2006. у Београду био – „лабудова песма”.

До онога што је нација навикнута на „злато” доживела као суноврат, долази непуних годину дана касније, са четвртим местом на Светском првенству у Мелбурну 2007. Шта је довело до таквог „пада” можда најбољег тима који је ова земље имала, какав можда никад више неће имати?

Можда баш то: појединачно, били су сувише добри. Појединачно, били су звезде, слављени и обожавани, уљуљкани у похвале. У таквој атмосфери, било је лако заборавити оно најважније: ватерполо је колективни спорт.

На површину су испливале старе нетрпељивости које дотле нисмо примећивали или, опчињени успехом, нисмо желели да приметимо; односи с тренером били су тешко нарушени; као председник савеза, иако свестан свега што се догађа, био сам неискусан и немоћан да било шта учиним.

Пут је неумитно водио наниже, до догађаја који ми сада, с позиције „накнадне памети”, изгледа као злослутни наговештај свега ружног што ће се догодити, као симбол силаска са спортске сцене целе једне генерације: 28. јуна 2008, пред сам почетак Европског првенства у Малаги, Данило Икодиновић доживео је језиву саобраћајну несрећу. Почетак првенства обележила је његова борба за живот, страх од исхода те борбе који се био увукао у све нас и огромна празнина која је иза њега остала у репрезентацији.

Додамо ли томе изгубљени финале од Црногораца – уз асистенцију, благо речено, чудне одлуке Фине да промени судију и још чуднијих судијских одлука током утакмице – постаје јасно зашто је сребрна медаља на том такмичењу доживљена као дебакл. Од њега се наша репрезентација, бар у овом саставу, неће опоравити.

Догађаји на Олимпијским играма у Пекингу представљају природни наставак свега тога. Мрачна атмосфера у тиму и стручном штабу те неподношљиви односи између играча и тренера овде су кулминирали. Епилог: једна туча и једна поломљена нога, један играч вратио се кући пре завршетка игара. Бронзана олимпијска медаља, прва олимпијска медаља у српском екипном спорту, као да никоме није била важна. О свечаном дочеку и прослави медаље с грађанима Србије није било ни говора; тек понека честитка. И, то је било то. Дошли смо до краја.

Потом, све се догађало веома брзо. Најбоља ватерполо репрезентација Србије свих времена – морам то да поновим – нестала је у трену. Екипу су, поред повређеног Икодиновића, готово истовремено напустили Вујасиновић, Савић, Шапић, Ћирић и Шефик.

У атмосфери непостојања доброг клупског ватерпола, праве лиге, у недостатку чак и физичких услова за бављење ватерполом – одговарајућих базена, први пут сам се запитао има ли више икаквог смисла бавити се ватерполом у Србији. И сви у савезу одлучили смо да се понашамо као да има – има смисла почети од нуле. Марко, Соле, Тале и Периша, као и сви запослени у савезу, били су прави сарадници у реализацији тог циља.

У међувремену, у рад савеза поново се укључио прослављени тренер Ненад Манојловић који је био од огромне помоћи тренеру Дејану Удовичићу који је у међувремену и сам сазрео и одлично водио екипу. Легенда југословенског ватерпола Влахо – Бата Орлић придружио нам се у својству мог саветника. Његово изузетно искуство, знање и мудрост били су ми од првог тренутка подршка од немерљивог значаја. Изнад свега помогао ми је да повратим самопоуздање које сам, потом, из све снаге настојао да – разговорима и срчаним навијањем – пренесем на играче. А њима, све честитке! За понашање, борбени и колективни дух, другарство, посвећеност, истрајност и веру – све оне особине које су нам у последње време недостајале.

Српски ватерполо описао је пун круг. Сада смо на правом почетку – пуни енергије, ентузијазма и воље да наставимо с успесима. Чека нас озбиљан и одговоран рад. Наш циљ – Лондон 2012. и толико жељено олимпијско злато.

* Председник Ватерполо савеза Србије