Колико кошта здравље у Србији

Када би лекар и државни функционер Томица Милосављевић ових дана савладао политичара у себи, не размишљајући колико ће тренутно бодова сакупити код гласача, могао би на тој функцији да остане још деценију.

Истина, уз ризик да га гнев губитника у старту уздрма, али да ако добије ту битку на дуже стазе укњижи већинску подршку гласача и високе оцене светских аналитичара. Било би довољно само да стисне петљу и коначно доследно, уз свесрдну стручну потпору међународних финансијера, спроведе најављене реформске потезе.

Између осталог, да он и његови најближи сарадници уместо да тврде да нема прекобројних, да неће бити отпуштања већ само прегруписавања, српско здравство суоче са реалношћу – да и људе и капацитете сведу на добро одмерену меру, а менаџмент здравствених установа (као и у свакој фирми) одмере и према финансијском учинку. Јер, ни за здравство ни за пацијенте неће бити лека без економске логике и правила.

Србија годишње издваја за здравство од шест до осам процената друштвеног колача, што је нешто више него у новим чланицама и мање него у старој Европи. Иако је од 2000. године државни фонд здравства реално повећан за 23 одсто, а буџет Министарства здравља (намењен превасходно превенцији, набавци опреме и инфраструктуре и здравственој заштити угрожених група) готово удвостручен, здравство се упркос бољитку у последњих девет година и даље доживљава као црна рупа јавног сектора.

Јер, од лањских 170,7 милијарди (овогодишњи планирани приходи су 193 милијарде динара) уплаћених у фонд (пуни се 70 одсто доприносима на плате запослених и 23 одсто доприносима на принадлежности штићеника Фонда ПИО и Националне службе запошљавања) највише поједу зараде 104.000 (од укупно више од 108.000) запослених у здравству чије су плате уговорене са Републичким заводом за здравствено осигурање.

Кад се упореде приходи и расходи у 2008. појединачно, по врсти здравствених установа (од апотека, преко домова здравља, болница клиничких центара, до завода за јавно здравље), највећи дефицит у пословању исказале су специјалне болнице, заводи и домови здравља.

По речима помоћника министра Зорице Павловић, разлози за минус наведених установа јесу већи број запослених (од четири до 25 одсто) од броја уговорених радника са РЗЗО, неодговарајућа структура и просторни распоред медицинског особља (што изискује ново запошљавање, иако их је укупно довољно), чак 38 одсто преко норматива запослених немедицинских радника, недовољни сопствени приходи ових установа и ненаменско трошење средстава уговорених са Заводом за плате запослених и материјалне трошкове (преливање уговорених средстава за намене које нису уговорене).

Светска банка је, уз кључне препоруке за реформу српског здравства –промену начина финансирања здравствених установа и решавањепитања прекобројних, ради уштеде –сугерисала и смањење плата из фонда лекарима који (легално) обављају приватну праксу.

Повећање прихода могло би се постићи и издавањем (или затварањем) неискоришћеног простора у општинским здравственим установама. Уз доследну и строгу примену правила о јавним набавкама, сузбијање свих облика корупције и нерационалне набавке и потрошње, уштеделоби сеи на трошковима попут енергената, лекова, уградног материјала, имплантата, помагала и смањили издаци који сада, према подацима РЗЗО поједу 38 одстоновца из касе државног новца.

Аналитичари Светске банке предлажу и економисање приликом коришћења скупе технологије. То би се могло спровести тако што би се најсофистицираније медицинске технологије остављале за терцијарну заштиту и специјализоване болнице уз правилан систем упута, како би се обезбедило да пацијенти којима је то заиста потребно и користе ту технологију.

Можда су то наизглед појединачно ситни проценти уштеде, али реч је о милијардама, које би уз кључну промену финансирања медицинских установа, могле донети крупне уштеде и, што је најважније, бољи квалитет услуга.

Ако се одбаци буџетско финансирање здравства као опасна варијанта и остане ли се на обавезном осигурању (уз све веће увођење допунског), рационализација је једино решење. И без већег сужавања законских права пацијената.

И наравно уз налажење механизма да се унапред отклоне ризици које носе предложени система финансирања – по пацијенту у примарној заштити и по учинку, односно сродним дијагностичким групама на вишим нивоима. Да се не догоди да домови здравља крену да „пумпају количину услуга које пружају” или да пацијенте зреле за болничко лечење не задржавају у својим амбулантама, само да би убрали већу главарину.

Само да гужви не буде.

-----------------------------------------------------------

Лек за лекове и боловања

Србија према подацима Светске банке, у једном успева: да обузда пораст фармацеутске потрошње кроз коришћење референтних цена, активно управљање позитивним листама лекова и коришћење партиципације како би се ограничила потражња. Као резултат, потрошња за лекове износи око 11 одсто расхода фонда. Истина ове године је запажено повећање броја издатих рецепата за око 10 одсто. Спроведена је истрага, пронађени лекари који су злоупотребљавали печат и они који су лекове преписивали а да на то нису имали право, па остаје једино оно најтеже – да их неко казни.

Међутим, на боловања, упркос смањењу за око 30 процената у последње четири године, одлази око четири процента новца из фондовске касе. Фонд је дужан да ову бенефицију обезбеди свим својим корисницима, али постоји мишљење да је систем превише дарежљив и да се злоупотребљава.

Весна Јеличић

(Сутра: Скупа просвета, лоши ђаци)